Дијалог глувих

Понашање учесника у саобраћају је одувек био поуздан барометар за стање психе и живаца ове нације. Ако имате утисак да стављате главу у торбу сваки пут кад седате у ауто, јер не знате ко све данас може да тумачи прописе песницама и бејзбол палицама, онда дефинитивно нешто није у реду. Откуд толико фрустрације и беса у главама људи? Како смо дошли до тога да живот толико појефтини, да након гажења младог човека у центру престонице једино што сувозачи преступника раде јесте да га соколе са „полакице, полакице”?

Објективне околности, нажалост, погодују оваквој атмосфери. Србија ће ове године забележити негативну стопу раста друштвеног производа, а велика је шанса да и наредне године будемо у рецесији. Проблеми су структурни и последица су јавашлука током последње три деценије. Као што брод не може брзо да промени правац по коме крстари, тако ни Србија не може чаробним штапићем преко ноћи да створи претпоставке за развој и поништи тридесет година разградње своје супстанце. Оно што може, међутим, јесте да одреди бољи правац по коме намерава да плови и да нас убеди да промена правца није лака, али је нужна да би се дошло до копна.

Ту долазимо до два кључна узрока фрустрације и осећања немоћи код наших грађана. Први је уверење људи да је свака жртва узалудна и да ће лични напор прилагођавања мањој плати и пензији бити поништен од стране дисфункционалног или корумпираног система. Другим речима, свако се грчевито држи за стечена права, иако je свестан да тиме подрива сопствене шансе у будућности и шансе будућих поколења, јер не верује да ће и други, такође, поднети део терета и да ће напор бити праведно распоређен. Људи исто тако не верују ни да ће држава умети то стезање каиша да искористи за круцијалне инвестиције за будућност. Тако се, уместо солидарности и свести о заједничкој судбини, заправо обликује друштво у коме се сваком причињава да му „онај други” директно ради о глави, јер људи више не верују у могућност боље будућности, па свако гледа да откине већи део садашњости од другог.

Уместо онога што се у здравим друштвима зове социјални дијалог и друштвени консензус о вредностима и приоритетима, у нашем друштву постаје логика тражења жртвеног јарца, било да се ради о неком појединачном министру, бившем функционеру, или пак наизменично о некој друштвеној групи, попут државних службеника, адвоката или сутра неког трећег. Парадокс је да с погоршањем опште климе за живот и привређивање, уместо да сазрева свест о томе да кад тоне брод тону подједнако и путници прве класе и безгаћници – јавља се клима „рата свих против свих”. У Србији је на делу дијалог глувих, јер свако гледа у свом правцу, а осећаја заједничке припадности и судбине више нема.

Други узрок за осећај немоћи је одсуство сваке вере у колективну акцију, односно, позитивну државну интервенцију. Често улазим у полемику на друштвеним мрежама када наводим које физичке и финансијске предуслове држава мора да обезбеди како би наши људи уопште имали неку шансу на тржишту. На Западу је држава гарант слободе и просперитета, са обавезом да својим грађанима обезбеди што бољу стартну позицију за тржишну утакмицу. Овде многи више не верују да држава може било шта добро да уради. Разумем их. Прошли смо дуг период у коме је држава више наносила штету, него помагала појединцима да се изразе и остваре. Уосталом, легитимно је имати сумње да је држава у стању да води софистициранију развојну политику, унапређује образовање, или реформише државну управу, када видимо да и елементарне ствари, попут обнове поплављених подручја и исушивања копова, не иду глатко.

Поставља се питање шта у оваквим околностима радити. Прво би требало да се суочимо са објективним ограничењима и прихватимо да свака влада, укључујући и садашњу, има мали маневарски простор на кратак рок: само ове године морамо да потрошимо милијарду евра на камате на јавни дуг, што је једнако половини укупних расхода за здравство. Највећи део буџета троши се на текућу потрошњу, јер само је пензионера 1,7 милиона. Ипак, чак и најрадикалнији поборници фискалне консолидације и економског либерализма признају да без повећања јавних инвестиција и подстицаја за извозно оријентисану домаћу привреду – нема будућности. Ту треба направити мали, али судбоносан корак.

Влада треба да изађе с предлогом националне развојне стратегије Србије за период 2015–2030. С обзиром на то да се финансирање основе за развој може обезбедити само кроз преференцијалне кредите од стране међународних организација и држава (задуживања је за нас прескупо на међународном тржишту капитала), ова национална стратегија би морала да почива на оптималном споју спољне и развојне политике.

Да ли код нас још увек има довољно капацитета за један овакав план, или ћемо се препустити стихији?Уколико држава не понуди реалну наду и кредибилну перспективу, убеђење да је свака индивидуална жртва узалудна и свака колективна акција немогућа вући ће нас дубље у понижење, фрустрацију и бес.

Програмски директор ЦИРСД-а