Биоскопско радовање

Симпатичан је то филм, тај „Мали Будо”. Довољно духовит и весео, динамичан, дубоко (с)мисаоно неоптерећујући, рађен без уметничких претензија, са јасним циљем да освоји биоскопско гледалиште. И у томе је успео.

Ова окретна комедија менталитета (црногорског) има све обрисе праве популистичке „полукримикомедије”. У овом случају на прастару, али на довитљив начин освежену и осавремењену тему – Црногорци у Београду. Поигравање са свим добро знаним стереотипима и клишеима на ову тему, изазива смех. Подсмеха нема. Потенцијали филма за добру гледаност отворени су у довољној мери. „Мали Будо” је опуштајуће биоскопско радовање.

Дакле, за његовог аутора – редитеља и косценаристу Данила Бећковића (сценарио писао заједно са Димитријем Војновим) можемо да кажемо да је са солидном оценом положио тај тежак и изазован испит звани дебитантски целовечерњи играни филм. Бећковић је показао да је савладао и усвојио редитељски занат. На основу његовог кратког играног филма „Дечак који је био сувише невин” (2007) и сада целовечерњег „Малог Буда”, види се да му леже комедије. Рано је тврдити у каквом ће се правцу даље развијати, али је довољно јасно да се на Бећковића као редитеља може у будућности рачунати. Сасвим је могуће да се на њега може ускоро рачунати и као на самосталног филмског писца, Бећковић је то, а крв није вода. У сваком случају, са „Малим Будом” показао је да му добрих идеја не мањка.

Идеја приче о младом и наочитом сметењаку Буду – сину јединцу вазда „п’јаног” подгоричког хирурга Драга, што је током операције начинио грешку и усмртио јединог сина шефа локалне црногорске мафије, те му не преостаје ништа друго до да Буда пошаље у Београд, под заштиту свог пријатеља из студентских дана (поигравање са иницијалним филмским мотивом бекства од крвне освете) – привлачна је и добра. Додуше, њена разрада није без мана. Рецимо, онај део пред крај филма – када се у причу уводи лик бившег крвника са Голог отока, што ни под старост није заборавио како се „научно” спроводи тортура – жанровски не припада целини. Ту Бећковић чини дигресију у нешто што можемо назвати крими-хорор жанром. Срећом, само финале враћено је у основну жанровску матрицу (комедија) и то тако да се наговештава (пожељан) наставак филма.

Има „Мали Будо” и промакнутих грешчица. На пример: Будо из Подгорице слеће у по бела, сунчана дана, а док је прешао Мост на Ади и дошао до тениских терена Новака Ђоковића где почињу наредне сцене, већ је мркли мрак. Ништа страшно, догађа се. Оно што је много важније за овај филм јесте добар одабир глумаца. И не само то – и добар рад са глумцима. Види се да су глумци уживали у својим улогама.

Петар Стругар као Будо је фантастичан. Његови пуни глумачки, комичарски капацитети баш се виде у Бећковићевом филму. Сергеј Трифуновић је лик криминалистичког инспектора Миша Кујовића темељно и пунокрвно изградио. Он у овом филму јесте Мишо, а не Сергеј Трифуновић. Петар Божовић као Божо, типични представник црногорских моћника, Тихомир Станић као примаријус доктор од веза и утицаја, Андрија Милошевић као др Павићевић, Слободан Ћустић као хирург и Будов отац Драго, максимално су сликовити и шармантни. Посебна прича је Христина Поповић, јер ко њу има у филму има и филм. Неодољива је у лику професорке математике и Мишове „пријатељице” Зорице. Незаборавни су и Стефан Бундало као Брајан и Милорад Капор као Брајанов брат Перо Мијушковић, несуђени филмаџија што је залутао у свет ситног криминала...

Глумачка екипа филма „Мали Будо” је велика. Знатан је број и такозваних глумачким минијатура које су упечатљиве и памтљиве на дужи рок. У једној од таквих минијатура је и редитељка Маја Милош (професорка, Зоричина колегиница), али и музичар Марко Кон (др Машан) који је и композитор оригиналне филмске музике.

За комплименте је и камера Бојане Андрић. Она је свој посао урадила баш мушки. Доприносе су дали и сценографи Мила Јовановић и Пеђа Јовановић, костимографи, сниматељи и дизајнери звука и монтажер Александар Поповић. Наравно и главни продуцент Марко Паљић, због чијег је пожртвовања и упорности „Мали Будо” продукцијски и постпродукцијски упакован на завидном нивоу с обзиром на невелике финансијске могућности...

Филм „Мали Будо” је другачији од генерацијских дебитантских филмова који су се у последње време „родили” у Србији. Добро је што се и Бећковић није одлучио за такозвани ангажовани ауторски филм. Од превише уметности и ауторског ангажмана често заболи глава. Различитости су потребне, а ово је једна од њих.