И мулу шетају кад треба

У студију у Крњачи режисери сниме четири филма годишње, у простору пуном необичних реквизита и намештаја из разноразних епоха ствараjу посебан осећај. Ту су домаћини, три сложна момка, али ко би ту очекивао и ноћни провод уз музикуНе подносим мобилне телефоне, признао је једног суботњег јутра Марко Димитријевић, звани Мрав, и тако започео листу непословних ставки свог карактера и навика које га спречавају да развије прави бизнис. За шанком необичног угоститељског објекта је сам, па то што на себе преузима и што не мора чини другу рецку на том списку. Радије би да не наплати него да се гост осети непријатно, што није паметно за газду кафића и неке врсте ноћног клуба.

Није реткост ни да поклони неки од мали милион разноразних предмета, делова сценографија за филмове које већ 15 година набавља и изнајмљује, што је, признаћете, искорак из класичног обрта робе и услуга.

Тачно је и да много више мари за музику – где и није, бар како каже, неки виртуоз – од преговарања са мешетарима, вештим да купе антиквитете испод цене. Мука му је и од дугова, насталих тако што он и његова два ортака ником нису хтели да остану дужни. Ни приликом снимања спотова, серија и филмова, ни уређења кафића, сегмената асортимана од девет врсти умећа које нуди „институција” „9департментс”. Том чудном мултипрактик хангару у Крњачи нема равног на шест континената.

Разних чуда на сваком кораку

– То не знам из искуства, јер нигде нисам мрднуо из Србије, ако се не рачуна Црна Гора, већ су ми други рекли – смеје се Мрав. Провериће кад оде у пензију, а до тада свакодневни луди ритам диктира приоритете. Ко има времена да било где мрдне ако годишње сними четири филма (на Западу, еснаф овај број ограничава на два због равномерно распоређеног посла и неопходног одмора), због чега их до сад броји тридесетак?

Ко тежи другим хоризонтима ако ради са величинама попут Рејфа Фајнса, Џеремија Ајронса, Пирса Броснана и пролази кроз авантуре разних измаштаних ликова и режираних животописа? У њих посетилац и сам ускаче чим крочи преко прага „9делатности”, улазећи, заправо, у филм.

Није све до реквизита, камара намештаја из разноразних епоха груписаних да формирају мале амбијенталне целине, уједначене до детаља попут пиксли и ваза. Ни до филмских и других плаката, необичних гоблена, огледала и уметничких слика свуда по зидовима, па чак ни до немарно разбацаних костима и других помагала за прерушавање...

Није ни до две различите шминкернице, једне старинске, са стилским сточићем, и друге модерније, с краја прошлог века. Па чак ни до радионице, неколицине спремишта, ни до базена, већ и до „газдa” – Марка Димитријевића, Дејана Стефановића и Саше Булаје.

Магија је у опуштености која влада у чудном објекту у Крњачи. У слободи да гост изабере атмосферу, завири где хоће и пипне шта стигне, иако је наводни мото овог чудног триjа „све за кеш”. А пословна политика, понуда девет врста услуга, данас нужних не да се обогатиш, него да саставиш крај са крајем. Свака помоћ је добродошла у том послу без краја и конца.

– Таман обришеш прашину са последњих експоната, а већ је покрила оне прве – језиком домаћице/ина објашњава Дејан. Оне стручније радње, попут паковања артефаката и транспорта свега, од скулптура до животиња, обављају сами, па Мрав открива да мула хоће да уђе у комби једино ако јој преко главе пребациш ћебе и девет пута с њом направиш круг. Што опет делује као рецепт магијског ритуала, а не као жива филмска, „бекстејџ” збиља.

Има и много лакших задатака, а један од њих је бити водич кроз поставку која се простире на неколико стотина квадрата. Тога може да се дохвати свако ко је овде био више од двапут и похватао делове приче коју потом препричава. Тај ће вас, рецимо Петар, провести кроз лавиринт импровизованих ходника, склепаних од дасака са све прозорима, чекајући да изразите чуђење и дивљење у мери сећања на сопствени први утисак.

Али, кад претерате са хваљењем округле столице, са још свежим трагом доњег дела леђа Кевина Костнера, или се залепите за какав анонимни предмет, канабе са две „главе”, где ноге могу да се накриве на обе стране, шаховске фигуре висине предшколског детета, смешан натпис попут „школа реалног живота”, он ће убрзати корак јер има још толико тога да се види да би се стекла слика целине куће унутар куће, реплике Вондер бара у срцу магацина који наличи на музеј.

Када за 600 евра

– У току је рад на „Малој историји Србије” Југа Радивојевића, а почињу припреме за серијал о Војводини – објасниће в. д. водича овај градитељски куриозитет. Изграђен је по жељи сценографа серија Александра Денића, а уједно и аутора визуелног решења поменутог кафића. У паузама снимања, Вондер бар је позорница музичких сесија, кад Мрав узме бас у руке и на све друго заборавља. И све крваво стицано благо, и шанк који је до тад држао, а где се сад одвија ди-џеј парти.

Парадоксалну ситуацију у те ноћи живе свирке најбоље дочарава келнерица кад преко прозора, са спољне, а заправо унутрашње стране магацина, погледом запита госта који седи на степеницама унутар ко бајаги Вондер бара (које не воде нигде) шта пије. И кад се појави са пуним послужавником са сасвим друге стране. Сличан надреалан утисак изазива када, старинска, са ножицама, у натприродној величини, која као да позива да се у њу легне. Ту је Мрав и спавао месецима, на лејзи-беговима, кад је установио да је наручена када превелика за сцену у филму „Ин сикрет” са Џесиком Ланг. Па је тако правдао 600 евра, колико је том приликом платио своју грешку.

– Згодна је јер мишеви могу да се попну до руба, а онда их ивица одбаци –препричаће Петар или неко други шалу коју је Мрав том приликом смислио. Шала ће смањити жељу да се опружите у Џесикином несуђеном „кориту”.

Али окренимо се ноћној забави и музицирању јер су Мрав и музичари око њега недавно смислили нови жанр. Наиме, кад се ствар захукта на гитари, басу, клавиру, бубњевима, тад неко узме микрофон у руке и крене да говори шта му падне на памет.

– Чудо је шта све човек на тај начин избаци из себе – објашњава Марко Мрав уз смешак. Вибрације гласа и значење речи подстичу свираче на нове импровизације, па је све као неки мутант џеза, слем-поезије и реповања.

– Често пожелим да се преселим негде на село, далеко од света, али онда схватим да тамо никад не бих могао да довучем толико музичара – закључује „први” од домаћина.

---------------------------------------------

Таленат

Споља обичан хангар, додуше, са слоном у природној величини испред, „9департментс” поред стоваришта испарцелисаног на разне историјске амбијенте позади има базен. И радионицу у којој је добродошао свако са уметничким склоностима, што је био услов под којима је и изнајмљен објекат. Прави власник хангара Жикица, шпедитер по струци, открио је таленат у шездесетој години, и од тад нема шта није правио, од глисера, до, рекосмо, слонова. Његове су и гигантске шаховске фигуре и штошта друго. И увек је спреман отворен осмех за сваког добронамерног придошлицу. А поготову оног орног за креативне подухвате.