Смрт на игралишту

Живот дванаестогодишњег Саве Стевановића прекинут је овог викенда на игралишту Техничке школе у Књажевцу док је са вршњацима играо фудбал. На њега је, када се ухватио за металну пречку гола, пала цела конструкција и усмртила га. Ова трагедија ужаснула је Србију, али и наметнула питање да ли је несрећа могла да буде избегнута.

Звучи невероватно да тешки метални гол није био причвршћен за подлогу како би се избегла опасност од пада. Поготово када се помиње податак да је пре годину дана на истом игралишту забележена готово идентична незгода, срећом без смртних последица: тада је гол пао на једног дечака и поломио му је ногу.

Републичка и локалне власти у Србији заиста би морале да се замисле над чињеницом да је догађај у Књажевцу само једна у низу трагедија на игралиштима и спортским теренима у којима су жртве – деца. Пре само месец дана у Барајеву тешко је повређен једанаестогодишњак на кога се, када се ухватио за пречку, обрушио гол. Истрага је показала да гломазна конструкција није била причвршћена за подлогу. Пролетос је на једном од игралишта у Новом Београду пао метални кош на седамнаестогодишњака и нанео му тешке повреде због којих је хитно оперисан.

И у минулим временима несреће у којима су повређени, али и смртно страдали најмлађи, нису биле реткост. У Бору 2009. године у школском дворишту живот је изгубио дванестогодишњак када му се на главу срушила пречка гола, три године пре тога страдао је ђак у Венчанима, 2004. погинуо је малишан у Београду, 2002. гол је убио дечака у Шиду...

Све ове трагедије очигледно нису биле довољна опомена надлежнима да коначно обезбеде игралишта и спортске терене широм Србије како би се сачували животи најмлађих. Јер, у међувремену, готово ништа није урађено да се малишани заштите, а о томе сведоче наведене несреће.

Када се трагедија деси следи опште згражавање над чињеницом да нам деца нису безбедна у школским двориштима и на спортским теренима. Следи и обавезно пребацивање одговорности у „туђе двориште” – овог пута у троуглу школа – локална самоуправа – држава. Сви заједно позивају се на недостатак пара, а појединачно кривицу усмеравају ка оном другом у троуглу. Потрага за одговорнима траје неколико дана, а онда цео догађај падне у заборав – до следеће трагедије.

Све то, ипак, личи на класичну небригу надлежних и то овог пута за оне који би морали да нам буду најважнији. Недостатак новца не може да буде објашњење за погибију деце на игралиштима, а последња у низу несрећа мора да буде звоно на узбуну одговорнима да коначно спрече овакве трагедије. Јер, не сме поново неко дете да погине у школском дворишту или на спортском терену да бисмо се сетили да голове, кошеве и друге справе који најмлађи користе, добро обезбедимо.