Либерална империјална логика

Два века после Француске револуције, као својеврсна прослава двестогодишњице, срушио се Берлински зид, с краја на крај поткопаван, са Истока и са Запада. Папа с тим није имао никакве везе, као ни западни државници, а још мање европски интелектуалци, пошто подстрек није дошао споља, него изнутра. Није дошло до експлозије совјетског система, него до имплозије машинерије чији су унутрашњи механизми пропали. Наводно револуционаран, социјалистички и комунистички, а у ствари тоталитаран и бирократски, Совјетски Савез и његово царство срушили су се зато што нису били дијалектички, зато што нису пластички слушали поуке које је давала Историја.

Тај датум стоји на равној нози с датумима који обележавају пад полицијских, војних и фашистичких сила 20. века. У име народа и левичарских идеја, тај је режим више од шездесет година у превише бројним тачкама наликовао нацистичкој и мусолинијевској војној диктатури. Шта је остало после толико година на власти? Ништа... Земља опустошена, у општој беди, дубоко трауматизована, жигосана кроз низ поколења, исцеђена. Никакво књижевно, филозофско, културно, уметничко, научно стваралаштво достојно тог имена – потпуна пропаст.

Либерални противник добија иако није ни водио битку. Исход тог хладног рата? Победник решен да совјетску беду замени либералном бедом. Нестанак логора – наравно, отварање тржишта – свакако, али такође, и пре свега, ширење проституције, неподељено царство прљавог новца, владавина мафије, појава глади, масовно попросјачење, ограничавање потрошње само на елиту коју је створило тржиште, потрошачка логика, међународна трговина нуклеарним материјама, етнички ратови, сурово гушени тероризам, смењивање стручњака за тајне службе, војна питања и друге полицијске специјалности. Маркс је сматран за планетарну кугу, Токвил је постао универзална колера.

Либерализам је наизглед непревазиђени хоризонт нашег времена. Као и некад, у време процвата совјетских успеха, располаже интелектуалцима, псима-чуварима под надницом и корисним идиотима. Међу такозваним медијским мислиоцима више се не може пребројати силна подршка Америци, чак и кад ова крши међународно право, извргава руглу ратно право, гази људска права, ниподаштава планетарне правне договоре, по целом свету наплаћује казне уз помоћ врховног суда, подржава режиме које осуђују удружења за права човека.

С оне стране Атлантика, неки чак најављују крај Историје! Ништа мање... Какве има потребе замишљати некакво ’после’ поред планетарне победе америчког либерализма? Свет је постао Један, нема више ниједне уверљиве политичке алтернативе која би од победника затражила да положи рачуне. Кад остварење Историје заустави Историју, остаје само поштовање победника, дизање храмова, славопојке и колаборација.

А ипак... Дошао је 11. септембар као доказ да се Историја наставља. Попут Диогеновог одговора Зенону – корачања као доказа о ништавности тезе која пориче постојање кретања – разарање једног симбола, Светског трговинског центра, потврђује то настављање. И те какво настављање! Убрзо је схваћено како се Историја продужава са јасно оцртаном сликом новог противника либералног Запада: политичким исламом који на свој начин окупља жртве надмености западног тржишта. Са таквим непријатељем, који има Бога у бисагама и верује да свака погибија у борби сместа отвара врата шећерног и медног коначног Раја, најављује се тешка битка.

Европа је одавно изабрала своје поље. Социјалистичка левица на власти идеолошки је сузбила редове либералног победника, претварајући се да је надмена како би сакрила да на делу сарађује а на речима се опире, наводно држећи се начелног става. Десници није нимало тешко да се радује својој природној територији. Демократија је промашила циљ. И у Француској и у Европи, налазимо само олигархију у првобитном значењу те речи: то је моћ мањине, левице и деснице заједно, које се једнодушно клањају истим догмама слободног тржишта и његовом либералном величанству. Тако садашња Европа представља корисну карику у ланцу будуће планетарне владе.

Од данас "Политици" читајте фељтон "Хедонистички манифест" филозофа Мишела Онфреа, једног од најзначајнијих француских мислилаца, чија су дела узбуркала европску јавност.
Наставак фељтона само у штампаном издању.