Да ли ће „бели гласови” постати гласачка већина

Зашто на изборе, код нас али и у Европи, излази све мањи број грађана? Да ли ће то постати тренд и да ли ће само трећина или петина одлучивати о нашој судбини?

Од првих вишестраначких избора 1990. године, када је на изборе изашло 71,5 одсто грађана, тај број се полако смањивао, да би ове године гласало 53,2 одсто.

„’Избори ништа не мењају’, графит је којим је ишаран зид у центру мог родног града Софије у Бугарској. Да избори нешто мењају, били би забрањени”, пише Иван Крастев, један од најутицајнијих мислилаца са ових простора, у књизи „С вером у неповерење”.

„Расположење јавности према демократији у данашњој Европи најбоље се може описати као мешавина песимизма и беса”, каже Крастев. „Забрињава то што скоро 90 одсто Европљана увиђа да постоји све дубљи јаз између онога што јавност жели и онога што владе чине, само трећина Европљана верује да је њихов глас важан на нивоу ЕУ, а свега 18 одсто Италијана и 15 одсто Грка сматрало је да је њихов глас битан, али на нивоу земље. У другом истраживању, 76 одсто Европљана је рекло да је њихов систем неправичан јер доноси корист само малом броју људи на врху.”

Крастев каже да „када се пажљивије посматра политичка динамика европске и америчке демократије данас, није незамисливо да ће ’бели гласови’ постати гласачка већина. Празан гласачки листић пружа гласачу задовољство протестовања без потребе за делањем.” Јер „гласачи могу да промене владе, али је готово немогуће да промене економску политику”.

Зоран Стојиљковић, политиколог, потврђује тренд смањеног изласка на изборе због јаза између политичке елите и грађана.

„Део бирачког тела нема политички кишобран, лева и глобалистичка страна нису добро изражене, крајња десница у Француској и Великој Британији расте, што је последица кризе и политичког популизма. Међутим, чак и ако се понуда странака пред изборе разликује, после избора се ништа не мења. Није да само ’несрећни’ Балканци ништа не могу да промене, већ би и земље као што је Француска могле да мењају само ако је у питању доминантан европски пројекат. Грађани код нас углавном не гласају из протеста, а чак и они који излазе на изборе чине то с малим енергетским капацитетом, типа – гласам за мање зло.”

Бранко Радун, политички аналитичар, сматра да је излазност на изборе техничка ствар и илуструје то примером Велике Британије, где се бирачки списак прави од оних који изађу на изборе.

„Али тачно је да пада заинтересованост за политику, у смислу да она може решити проблеме. Грађани мисле да се одлучује у Бриселу и да капитал све више утиче на политику. И политичка коректност довела је до тога да нема нових идеја а дебате постају симулације дебата. Зато људи и код нас и у западној Европи мање верују да нешто могу да промене и све су мања очекивања од политичара. У Римској империји на гласање су излазили или плаћени или мотивисани, као што је у Америци обојена популација излазила да гласа за Обаму због веће социјалне помоћи. Политика тако постаје све мање ствар уверења, а све више ствар интереса, а када је мање интереса, онда је и мања излазност. Прошло је време идеологије и на крају ће се гласати само из интереса, и то је онда крај демократије у правом смислу речи. Она ће опстати, али ће се борба водити између интересних група. У будућности ће бити избора али ће имати мањи значај.”

Драгомир Анђелковић, политички аналитичар, каже да је у развијеним државама израженији мањи излазак на изборе и да је то одраз дубинске разочараности у глобални демократски систем.

„У ранијим вековима било је системске разочараности на националном нивоу, односно одбацивања свих водећих представника ’политичке касте’, али сада је реч о неповерењу у саму могућност суштинске изборне промене политике. Многи грађани не верују да ће се изборима нешто променити, а искуство у периоду од пада Берлинског зида то и потврђује, зато што је суверенитет скоро свих земаља ограничен. То значи да разне међународне финансијске и друге институције иза којих стоји евроатланска елита, поготово у економској сфери, намећу решења која су готово недодирљива за националне политичаре.”

„С друге стране, грађани не препознају више идеолошки набој код својих политичара који би их подстакао да мењају споља задату економску политику”, каже Анђелковић.

„Зато у Европи јачају крајња левица и десница. Није тачно да су грађани, код нас и у свету, политички равнодушни, мада је мањина спремна на радикалне потезе. Већина грађана је политички апатична, што је глас пасивног незадовољства, и спремна да подржи дубинске промене ако јој се понуде на адекватан начин. То значи да клатно од квазидемократије може да почне да се креће ка демократији и да наш глас поново добије снагу да утиче на промену политичког курса.”