Бунтовница са разлогом

ЕКСКЛУЗИВНО
ИНТЕРВЈУ БЕЛА АХМАДУЛИНА
Позната руска песникиња Бела Ахмадулина (1937) поново је, после много година, у Београду. На Сајму књига, у Сали "Слободан Селенић", данас у подне примиће међународну православну награду "Богородица Тројеручица" која јој је припала за 2006. годину, а додељује је фондација "Иванка Милошевић" из Чикага. Беседу о поезији Ахмадулине одржаће проф. др Миодраг Сибиновић. Од многобројних збирки поезије ове песникиње код нас су објављене, споменимо, "Мој родослов", у преводу Саве Пенчића, и "Грозница", у препеву Оскара Давича. Опијен њеном меком распеваношћу и доследном љупкошћу, Давичо у надахнуто написаном поговору подсећа читаоца на горку истину о немогућности да се песничко срце из корпуса једног језика трансплантира у друго језичко ткиво.

Није вам први пут да сте у Београду…

Знате, све је у вези са променама које су се дешавале у друштву и поимањем поезије као ангажованог гласа. Била сам у Југославији пре око 40 година, када сам једино и могла да дођем. Совјетском руководству које је имало мрачне намере није се свидео мој боравак овде, а то је било обично поетско уметничко путовање. Моја блискост са вашим народом није условљена сличношћу наших језика, већ се ради о емоцији и пријему који сам доживела код публике. Овде сам видела људе који су ме схватили. Слобода говора код вас је тада била другачија, много боља. Али, тада је Ростропович боравио у Београду и "откривено" је да сам се дружила са њим. Одустало се од мог гостовања на телевизији јер је послат некакав извештај. После тога се није путовало 10 година. Из обичног људског односа направили су политичку представу, скандал. А људи су ме овде тако примили, грлили, делили поклоне и, ако прочитају овај текст, сетиће се тих дана и наших дружења у кафани "Три шешира".

Са ким сте се од уметника тада срели?

Са песником Оскаром Давичом и дивном Десанком Максимовић, чију сам поезију касније преводила. Сећам се дивних дружења у малом позоришту, веома слободних уметничких схватања, "Атељеу 212". Тамо су биле моје поетске вечери, и никоме није сметала разлика међу језицима. Била сам толико срећна. Сви који су ме тада хвалили, а буду читали овај текст, јавиће вам се сигурно да све потврде. И, како да немам љубави према српском народу и вашем језику који осећам као свој?

Определили сте се за литературу, а каријеру почели као новинар. Страст за писањем је пошто-пото тражила начин да се изрази?

Никада ми није био циљ да будем новинарка. После смрти Стаљина то се наметало као нужност. То је било време такозваног отопљавања које је дало печат целој епохи. Онда су обратили пажњу на мене и убрзо сам постала позната. Била сам свеже и ново име, а онда сам потпала под критику…

Због одбране дисидената?

Оно што сам писала, у првом реду није било директно везано за политику, али опет није било у складу са режимом и совјетским погледом на свет. Не делити совјетски поглед на свет значило је боравити у интелектуалном ропству. Нисам никада улазила у политику својом вољом, али осећала сам да се морам борити против затварања дисидената – Солжењицина, Андреја Сахарова. То у Совјетском Савезу није било дозвољено. После тога моје име престаје да се било где помиње, књиге ми се не објављују, али се интелектуалци и даље окупљају око часописа "Метропола". Он је био пандан "Континенту" који је излазио на Западу, у Паризу, који је публиковао Владимир Максимов. Желели смо да гласно покажемо да се целокупна дисидентска мисао не налази само на Западу, већ нас је било и у матици. Зато је веома важно истаћи да је постојала солидарност емиграната писаца из Русије и оних у Русији. То је тешко било остварити. Наше нису пуштали да путују. Били су путујући и не путујући. Ми смо били не путујући грађани. Али, духовна веза је постојала. У "Метрополи" су писали Васил Аксјонов, Андреј Битов, Фазил Искандер, Јевгеније Попов, Виктор Јерофејев, и у "Метрополи" су први пут објављени стихови Владимира Висоцког. У то време многи су протерани из земље. После чланка у одбрану Сахарова и сама сам била осуђена на седам година ћутања.

Како сте живели тих седам година?

Отпутовала сам стотинак километара ван Москве и писала само за себе. Не могу рећи да сам живела тихо и мирно. Било је прислушкивања и једне врсте тихе репресије. Нису знали шта да раде са мном. Такозвани комитетски песници расправљали су на састанцима шта чинити са мном. То је било смешно. Један човек ми је испричао шта се тамо говорило. Рекли су не само да не могу да буду са мном у истом Савезу писаца, него не можемо бити у истом Совјетском Савезу!

Када сам се срела са Јонеском у Паризу, он није могао да схвати какви смо ми то људи који су дошли у Париз а хоће да се врате у Русију. Тад је владао примитиван начин мишљења да сви који су "против" треба да оду. А ми смо хтели да покажемо да дисидентска мисао баш треба да постоји у Русији. Ни Јонеско није могао да схвати сложеност овог питања. Хтели смо да озаконимо слободу дисидентске мисли, да се изборимо против цензуре. То је важно схватити. О мени су још рекли како да пустимо штуку у воду, ако овде прича оно што прича, шта ће тек радити преко границе. Један је рекао да сам људска ништарија, a генерал КГБ, надлежан за Савез писаца, рекао је: "Први пут се опрашта, други пут – забрањује, трећи – затвара".

Кад се завршава ова прича?

Појавом Горбачова. Он није био савршен, али доста тога је учинио.

Ипaк, имали сте испуњен живот, много дружења са уметницима, посебно Булатом Окуџавом. Сетите се неких анегдота.

Били смо нераздвојни, то је истинско пријатељство. Прави братски однос, али истовремено и одсуство фамилијарности. Једном сам му написала посвету на књизи како је суров и не жели да ми тепа. Кад сам му једном телефонирала, мртав озбиљан је рекао: "Заузет сам, кувам супу, остави ме". А заузет је био кувањем супе од речи. Такав је био.

Како категорија пријатељства функционише на глобалном плану. На шта помислите кад се каже пријатељске земље Русија и Србија…

Постојао је један орден "пријатељство народа". Не треба волети човека само зато што припада једном народу. Ја осећам љубав према Србији, и молим људе да ми говоре нешто на српском, да слушам те речи…

Шта данас пишете, како се опуштате?

Имам много наступа, окружена сам љубављу и људима. Било је много успеха. Бурна сценска делатност бледи; боље је кад човек живи нормално и не испољава сујету. Немам ритуале. У мени је више бунтовништва него сентименталности.