Кинеска награда нашој професорки

Неки су били радознали, неки зачуђени, можда је било и сумњичавих, тек када је професорка др Бранка Вучетић, међународни стручњак за телекомуникационе системе и мреже, први пут дошла у Кину приметила је да је прати права мала река људи. Појава странца у милионском Шијажуангу надомак Пекинга била је права реткост и атракција за локално становништво те 1991. године. Професорка Вучетић прича да нико није говорио енглески језик, а да је предавање на факултету држала уз симултано превођење.

– Сада у Пекингу студенти течно говоре енглески језик, чак имају прави амерички или енглески акценат – каже Бранка Вучетић.

Много тога се променило и за нашу професорку од те 1991. године. Од изненађених погледа на улици стигла је до највишег признања које кинеска влада додељује страним стручњацима у својој земљи – Награде пријатељства. Повод је био 65. годишњица Народне Републике Кине, а високо признање крајем септембра је из руку потпредседника кинеске владе Каи Ма, добило 100 стручњака из 25 земаља света. Међу њима је била и професорка Вучетић, која је од 1985. године своју научну каријеру градила у Аустралији, али и на универзитетима широм света. Награду уз коју иде и повеља на којој пише „за свесрдну подршку у развоју Кине и пријатељску сарадњу” професорка је посветила свом петомесечном унуку, како каже, са жељом да настави традицију конструктивне сарадње и пријатељства коју ова награда симболише.

Научни пут професорке Бранке Вучетић почео је у Београду, на Електротехничком факултету где је дипломирала, магистрирала и докторирала. Како објашњава, њен научни и образовни рад везан је за развој нових телекомуникационих система и мрежа, са посебним нагласком на принципе кодовања и контролу квалитета преноса информација у радио мрежама.

Објавила је четири књиге и више од 400 стручних радова, а њена истраживања, књиге и публикације цитиране су у више од 8.500 радова других истраживача.

– Добијала сам позиве за научне посете, наставу и сарадњу на научним пројектима у Кини после објављивања књига и чланака у међународним научним часописима. Моја прва књига је била посвећена сателитским мобилним телекомуникацијама и документовала је искуства у истраживању и имплементацији првог сателитског мобилног телекомуникационог система у Аустралији. Ова искуства су била значајна за сарадњу на пројектима са Институтом за технологију у Харбину, граду на северу Кине, који је специјализован за истраживања у сателитским и свемирским телекомуникацијама. У последњих пет година мој фокус у истраживању је на развоју радио-телекомуникационих мрежа за имплементацију „паметних” инфраструктура, као што су енергетске, водоводне, саобраћајне и здравствене мреже и њихово повезивање на интернет – каже професорка Вучетић.

Импресиван је и списак научних установа са којима је сарађивала као професор, гостујући професор и гостујући истраживач: Сиднејски универзитет у Сиднеју, Краљевски универзитет у Лондону, Кинеска академија наука у Пекингу, Технолошки институт у Харбину, Технолошки институт Фуђијан и код нас често помињани шангајски Ђиао Тонг универзитет. Често помињани због Шангајске листе коју овај универзитет саставља, а на којој су рангирани најбољи универзитети света. Са професорком Вучетић разговарамо и о довођењу „страног капитала” у Кину, али под појмом капитал не мислимо на онај новчани, о којем се код нас најчешће говори, већ на онај много вреднији – интелектуални.

– Кинеска привреда и економија су доживеле значајан напредак у последњих 20 година и кинеска влада приписује велике заслуге страним стручњацима за ова достигнућа. Тренутно, више од 600.000 страних стручњака ради у Кини. Они добијају повољне услове за рад и живот, и могућности за остваривање научних резултата у пракси. У том смислу, влада подржава научни развој, иновације и предузетништво, кроз финансирање научних пројеката, стварање повољних услова за инкубационе технолошке паркове и оснивање нових компанија – наглашава професорка Вучетић.

Довођење страних стручњака у Кину достигло је те размере да је професорка Вучетић са својим колегама са ЕТФ-а, професорима Браниславом Селићем и Раденком Стојаковићем, правила мини-састанке у Пекингу, где су сво троје били ангажовани. Иако путује с краја на крај света, професорка Бранка Вучетић каже да најрадије борави у Србији.