Спектакл без патетике

Радња мјузикла "Јадници", насталог 1980. године, према епском роману Виктора Игоа (1862), дешава се у првој половини деветнаестог века, а приказује мозаик обесправљених аутсајдера који живе у друштвеном муљу Париза, сасвим беспомоћни и заборављени. Представа у режији Небојше Брадића изводи се на енглеском језику (речи песама имају титлован превод), а жанровски се може одредити као нека врста поп опере. Реч је о амбициозном спектаклу, мелодрамском и трагичном, али не и патетичном, јер суптилна поетичност текстова песама, као и прецизна озбиљност у њиховом извођењу редукују могућност баналности и патетике.

Скоро сви ликови у представи су остварени у домену поједностављеног и конвенционалног реализма. За разлику од драмског, говорног позоришта, где ова врста  наивног реализма у глуми имплицира уметничку безвредност, односно драстично ограничавање значења, у овом специфичном облику музичког позоришта је сасвим оправдан и функционалан избор, зато што је овде фокус перцепције публике другачији него у драмском позоришту. Она је овде базирана на емотивним импресијама, као и на уживању у формалним квалитетима извођења, које је сложеније и зато оправданије него у драмском театру.

На сцени наступају и драмски глумци и оперски певачи, што је врло функционална комбинација, имајући у виду бројност различитих, музичких и драмских, захтева у овој представи. Зафир Хаџиманов веома успешно игра бившег робијаша Жана Валжана, тачно и харизматично износи ауторитативност и вишеслојност његовог лика, који је истовремени губитник и победник, жртва и освајач, понижени и вођа. Осим те, битне, индивидуалне снаге која подржава његову двоструку непостојаност, Хаџиманов ненаметљиво носи и лирски аспекат лика Валжана, показујући његову слабост и рањивост, конфузију идентитета, апсолутно предано ослањање на Бога и сталну запитаност над смислом патње.

Валжановог антагонисту, инспектора Жавера, обликује Владимир Андрић, као суровог и заслепљеног извршиоца моћи, скоро безличног у арогантној одлучности да ухвати Валжана. Катарина Гојковић игра пожртвовану и крајње трагичну, али храбру и непосустајућу Фантину, Иван Босиљчић енергично наступа у улози романтичног бунтовника Маријуса, Дубравка Арсић игра фражилну и оптимистичну Козету, Жељка Здјелар разочарану и сасвим скрхану Епонину...

Ликови Тенардјеових су посебно битни зато што у преовлађујући реализам игре уносе елементе ишчашеног, гротескног израза, важног због развијања динамике представе, али и због усложњавања и обогаћивања њеног стилског и значењског аспекта. Дејан Луткић и Наташа Марковић играју их театрално, карикатурално пренаглашеним покретима чиме подвлаче њихово зло ситничарства, лицемерја и користољубља, као и гротескност безграничног обожавања материјалних вредности.

Сценом доминира једноставна метална конструкција која је клизна, и има могућност брзе и ефектне трансформације (сценограф Герослав Зарић), костими су такође непретенциозно функционални (Бојана Никитовић), али је употреба светла у представи можда требало да буде промишљенија и прецизнија, односно више фокусирана на певаче-солисте. "Јадници" Небојше Брадића су импозантни, они су спектакл који је у контексту актуелне сценске продукције у Србији врло значајан због жанровске специфичности, као и извођачке конзистентности и спретности. Представа у грандиозној музичко-сценској форми доноси лиричну вивисекцију друштвеног дна, где проналази инспиративан материјал за преиспитивање низа универзалних антрополошких, историјских, политичких, религиозних, као и емотивних значења.