У собици код Данила Киша

Борислав Пекић*

У последњим, за живе видљивим, часовима верни је пријатељ упитао Данила боли ли га што. „Да”, рекао је. „Шта”, упитао је пријатељ.

„Живот”, одговорио је Данило.

У кратком, једноставном, спокојном признању нашег општег пораза, учињеном без наде, али и без очајања, без оптужбе, али с резигнацијом победника, у једино могућој и поштеној дефиницији, признали то или не, људске позиције, био је као у херметичком, непробојном калупу судбине садржан и за увек сачуван цео његов живот.

А у том животу, дужем од својих година, као на неистрошивом белег-камену хумане повести сабрана беху и туђа трајања – већ рођених и још нерођених учесника и саучесника света кроз који је Данило прошао као алфијска сенка једне боље могућности, узвишенијег позвања, племенитије сврхе, плодоноснијих жртава и мирења са спознајом да је бити сен „нечег другог” у чврстом и окрутном свету нашег привида ризика, али и с утехом да се ризик исплатио.

Немогуће се можда и не може постићи. Али за немогућим се може, понекад и мора жудети.

*

Упознали смо се давно, а познавали, чини ми се, и много раније, кад један за другог ни чули нисмо. Увек сам имао утисак да смо се некада већ срели, да смо једном били пријатељи, да смо заједнички живот прадавно проживели и да је ово што смо од раних шездесетих до касних осамдесетих доживели само приснији наставак, кога чека трећи – дубљи и трајнији.

И кад се најзад опет сретосмо, обојица смо, чини ми се, инстинктом осамљеника, да не кажем изопћеника, или да не кажем туђинца у сталној жудњи за домом, знали да ћемо остати пријатељи.
Пријатељи не само оним што нас је спајало већ, можда и више, оним што ће нас раздвајати.

А спајало нас је двоструко, монтањарско-панонско порекло, увек спремно да произведе непредвидљиве плодове; спајале су нас вечне, принудне па и изабране сеобе; спајало и осећање туђинства од којег смо обојица патили, потајно, понекад и јавно, никад га се, међутим, не одрекавши, као да нам се чинило да је оно најболније али и највреднији чинилац наше судбине. И још много тога нас је спајало...

И делило нас је много шта, али на онај начин који људе још чвршће и часније везује. Делила нас је несрећа коју је он осећао, а ја тек слутио; вера у уметност коју је он са страшћу неговао, а ја је каткад играо као гост у храму верника; интензитет живљења који сам ја кукавички обуздавао, а он му давао замах мисије у свету мртваца.

Сад нас ништа не дели. Тек нешто мало времена које и онако не постоји.

*

Први пут смо сами седели у једној од његових собица, кроз које се селио као калуђер испосник, из ћелије у ћелију, из искушења у искушење, из личне у општу драму, и говорили о мојој првој књизи. Књизи једног тридесетпетогодишњака.

Нисмо, у ствари, говорили. Он је говорио. Толико понесен, с таквом страшћу да сам на крају, таштином савладан, али сумњом у себе обуздан, помислио: „Добро би било да сам ту и такву књигу уистини написао.”

Другом, између осталих прилика, опет седим у собици код Данила. Не сећам се да ли је одаја иста. Свеједно је. Све су његове еремитске ћелије биле исте, чак и кад су имале више од те једине собице, и много више среће на коју би без зебње пристајао.

Сад нисмо сами. Ту су Мирко и Филип. Чита се рукопис „Башта, пепео”. Требало је да чујемо само одломке романа, али полако, с теме на тему, мало унапред, мало унатраг, чита се мање више све, па онда и оно мало што се прескочило.

Ја не знам за овакву евокацију детињства. Не знам за овакву равнотежу лирског и пародијског, носталгије и анализе, заноса и разума, овосвета и оносвета, суза за које се не зна јесу ли од плача или смеха (биће ипак да су од плача, а смех да је тек алиби одрасла човека).

Храбро пронађене, дубоко схваћене успомене, искуства танано преведена из једног живота у други, из пролазне стварности у трајнију будућност уметности. Из лимба у рај.

Успомене, које премда нису, могу бити и моје и премда нису, могу бити успомене и Филипове и Миркове, које престају бити Данилове, и постају свеуспомене, сам процес меморирања једне и изабране и уклете расе, у њему помешане с другом не мање несрећном. И по други пут мислим, али сада са завишћу које се не стидим: „Добро би било да сам ту и такву књигу и сам написао.”

Једном је био мој гост у Лондону. Није у мом животу, ни у мојој кући ништа покушао да мења. Хтео је једноставно, припремајући се за „Гробницу за Бориса Давидовича”, да ме упозна с једним стањем, стањем заточеништва, за које је, сада видим, с правом, веровао да га не схватам, иако је знао да га у извесном смислу познајем.

Кад сам му, опет, наравно, у једној од његових азил собица, неколико дана био гост у Паризу, чинило ми се да ми је први задатак био да му уредим собу.

„Ако мислиш да ми уредиш живот, не труди се.” Рекао је посматрајући ме с извесним сажаљењем.

„Он није у стварима.” Рекао је то човек који је суштинским именовањем свих ствари којих се његов дар дотакао ове поседовао више од нас који смо хтели, ако су пријатне, и да их имамо, или ако су страшне, да их се одрекнемо.

Последњи пут опет смо сами, код мене у Београду, У мојој ћелији, моме азилу. Увек случајно, увек на неком раскршћу, увек у неком пролазу и увек с осећањем да је то наш последњи сусрет. Ноћ је. Наше је време, обојица смо бића мрака. И пуна је месечина у коју се надам. Јер Месец је мој.

У тој тмини, под леденим месецом, открива ми наједном да је Сунце његово. Да је испод тамног покрова његове душе – светлост радости за којом сам чезнуо. Разговарамо од осам увече до осам ујутру. Не говоримо о књигама. Оне су нам и досадне и одвратне. И изнад свега – недовољне.

Исповедамо „животе који боле”. Али кад смо о њима, те последње од првих будућих ноћи, говорили, нису наједном тако неподношљиво болели. Ти тако болни, тако страшни животи.

На крају, у бунилу буђења, па и стида коју свака исповест подразумева, један од нас је рекао: „Можда не боли живот. Можда боли сазнање да се не води на прави начин.” Други је рекао: „А можда је баш то – живот.”

Разговор нећу заборавити. Да се сада понови, рано је. А кад касно буде, никоме неће требати.

*

Раних шездесетих добио сам од Филипа Давида писмо у коме каже: „Од Киша још ни трага ни гласа. Ко зна, можда је као Рембо одлутао негде. Зар није увек говорио да му је доста литературе, свега? Ипак, надајмо се, вратиће се...”

С тог тајанственог пута наш се Данило вратио. Хоће ли и с овог? Он који је све могао могао би и то. Не верујем да хоће. И не мора. Може бити спокојан. Зна да ће се међ нашим синовима, унуцима, нашим потомцима опет јавити алфијска сена пророка с његовим ликом и његовом душом, кога и тада нећемо послушати.

А он никуда није отпутовао. Вратио се тамо одакле је дошао.

У наш једини заједнички завичај.

* текст је преузет са сајта borislavpekic.com