Победа над собом

Ноћ између среде и четвртка. Албанци пале српске заставе у Косовској Митровици. У Старој Пазови непознати нападачи рафалом решетају излог пекаре „Миленијум ас” чији је власник Аслан Балија. Затим у локал убацују ручну бомбу. Исте ноћи у Новој Селенчи код Сомбора пожар је прогутао пекару „Два брата” Алберта Керханија. Догодило се то 24 сата након што је у Новом Саду каменицама разбијен излог пекаре „Војвођанка”, чији је власник такође Албанац.

Ноћ после тешког дана, помраченог сенком дрона над стадионом „Партизана”. Дана презасићеног гневом, омаловажавајућим изјавама, провоцирањем, примитивним ликовањем, међусобним оптужбама за шовинизам, национализам, расизам, проценама колико ће коме деценија или векова бити потребно да постане нормална држава… А онда се смркло, па је запраштало, детонирало и буктало.

Већ виђено деведесетих, а исто градиво утврђивано је 2004. и 2008. године – провокација изазива жестоку реакцију, жестока реакција нову провокацију, и све тако до запаљених кућа, изгубљених глава и колона прогнаника. После тога крхки мир и заклињање у приврженост добросуседству, толеранцији, људским правима и фамозним европским стандардима. Уз подсећање у згодним пригодама да је „онај други – први почео”.

Крајем 19. века у Црној Гори је живео и стварао Марко Миљанов, војвода из племена Кучи, народни књижевник. Поколењима је оставио дело „Примјери чојства и јунаштва”. Калеидоскоп примера када се духовна и морална снага народа испољила у тешким околностима и насупрот њима. И насупрот народним манама и слабостима, које такође нису прећутане. Његови јунаци су Црногорци, Турци и Арбанаси, који су, у време његово, имали највиши људски и национални квалитет. А то је – част.

„Примјери” почињу кратком причом о томе како је штетна и о томе какве неприлике доноси напрасита и прека :

„Милован Јаничин Вујошевић, из Брскута, река је:

– Ја сам, тако ми душе, свакога чоека мога на мејдан добит!

Питали су га:

– Како, стрико Миловане?

Милован:

– Ласно, душе ми! Он се наједи, па ме псује, скачући и дрхтећи од једа! Ја не говорим ништа. Кад сјутрадан, он ка квасан, стиди се и каје од својије ријечи! Ето, ја добио, а он изгубио!”

И још је будућим нараштајима заветовао Марко Миљанов: „Побједа над својим узвисује човјека”. И поентирао: „Јунаштво је кад себе браним од другог, а чојство кад другога браним од себе.”

Да ли за умног црногорског писца знају Лазар Марковић и Бранислав Ивановић, наши фудбалери који су оне смутне вечери на стадиону „Партизана” телима од могућег линча штитили своје колеге у дресовима албанске репрезентације?

Можда и не знају. Али би Марко Миљанов био поносан када би знао за њих.