Кад родитељ неће да врати дете

 Тог врелог августовског поподнева једна Београђанка узалудно је чекала свог трогодишњег сина на Аеродрому „Бен Гурион” у Тел Авиву. Тек када је и последњи путник изашао из авиона који је полетео из Београда схватила је да су се њене стрепње обистиниле и да јој бивши супруг неће вратити дете које је овај летњи распуст провело у Србији.   

„Било ми је сумњиво када је престао да одговара на поруке и да се оглушује о моје телефонске позиве, али сам до последњег момента гајила наду да ћу свог сина видети на аеродрому”, кроз плач је причала ова мајка која је након развода брака добила старатељство над сином и нову животну срећу потражила у Израелу. Београдски адвокат Борко Стојановић, кога је ангажовала мајка овог дечака, одмах је покренуо два поступка – извршни и кривични, а суд је донео решење о извршењу у коме се налаже да се дете одмах одузима од оца. Извршење те одлуке суд је условио новчаном казном или казном затвора до 60 дана.

– Суд је донео решење које је достављено центру за социјални рад, а центар је започео координацију са судом, полицијом, адвокатом, дететовим оцем и баком која је од мајке добила пуномоћ да преузме дете. Затим је центар за социјални рад позвао оца и објаснио какве су санкције предвиђене у случају да не преда дете и не поступи по решењу суда. Оцу је остављен рок од два дана да спреми дете за пут и преда га радницима центра за социјални рад – заједно са пасошем и свим личним стварима, а примопредаји детета присуствовала су два полицајца која су водила рачуна о безбедности дечака и његове баке – прича адвокат Борко Стојановић.

Овај малишан враћен је мајци за мање од две недеље, а његов отац ће, по свему судећи, морати да надокнади и трошкове авионске карте којим је дечаков ујак дошао у Србију из Израела како би свог сестрића безбедно вратио у Израел. Иако је ово прича са срећним крајем, статистика Министарства правде говори да је само током ове године 21 родитељ „заборавио” да врати дете другом родитељу – малишани који су одведени из Србије тренутно се налазе у Босни и Херцеговини, Швајцарској, Белгији, Русији, Данској, САД и Немачкој. Током претходне године 25 деце одведено је из Србије, а само троје је добровољно враћено. 

Враћање детета у Србију врши се по Хашкој конвенцији о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце од 1980. године и Европској конвенцији о признању и извршењу одлука о старању о деци и о поновном успостављању односа старања. „Основни циљ конвенције јесте да се обезбеди што хитнији повратак деце незаконито одведене или задржане у некој држави уговорници и да се права на старање и виђање са дететом по закону једне од држава уговорница стварно поштују у другој држави уговорници”, објашњавају у Министарству правде.

Свака особа или институција која тврди да је одвођењем или задржавањем детета ван граница територије Републике Србије повређено право на старање или право на виђање може поднети захтев Министарству правде Републике Србије, које је одређено као Централни извршни орган за спровођење конвенције. Захтев за враћање, односно виђање детета биће прослеђен Централном извршном органу државе у коју је дете одведено, а овај орган ће предузети мере ради обезбеђења добровољног повратка детета.

Стојановић, међутим, скреће пажњу на чињеницу да је правда ипак национална категорија и да одлука нашег суда о разводу брака и додели старатељства над дететом не обавезује аутоматски страну државу да дете врати родитељу од кога је отето.
– Суд стране државе прво мора да призна одлуку нашег суда о разводу и старатељству и тек онда да поступи по тој одлуци. Међутим, проблем је у томе што родитељ који је отео дете у већини случајева не седи скрштених руку већ најчешће покреће поступак за добијање држављанства за дете или поступак за доделу старатељства, што додатно компликује процедуру повратка детета у Србију – каже Стојановић.