Пропуштена прилика за славу

Једином филмско-телевизијско (наменском) пројекту, којим ће ове године бити обележена стогодишњица од почетка Првог светског рата – „Бранио сам Младу Босну”, продукцијскисе приступило озбиљно и са поштовањем („Кошутњак филм”). Према историјски важној теми са поштовањем се односи и сценариста и редитељ Срђан Кољевић и то толико да се то код њега чак претворило у страх-опоштовање, и неку врсту укочености пред материјалом и могућностима које је имао пред собом. Пропустио је прилику да причу о политички деликатним и судбински истинитим догађајима, који су били непосредан повод за најкрвавији светски рат, исприча језиком филма својственим, односно примереним жанру историјске или жанру судске драме. Кољевић се више служио класичним телевизијским него ли филмским изразом.

 Знам да би ме сада уважени филмски и телевизијски монтажер Петар Путниковић подсетио на то да је филм старији од телевизије и да је телевизија све што зна научила од филма, и наравно да би он у том смислу био у праву. Али, у случају овог Кољевићевог дела тај готово класични „ертеесовско-кошутњакфилмски”, драмско-телевизијски израз је толико уочљив и „на изволте” да се „Бранио сам Младу Босну” комотно може назвати телевизијским филмом.

 То није нити мора бити сметња за његово гледање на великим биоскопским екранима. Што се тога тиче, ту једину сметњу може да представља дужина филма од 160 минута, јер Кољевић није редитељског формата Никите Михалкова или Оливера Стоуна, па да гледаоцу пажња не попусти. Разумљиво је да прича са толико много мање-више у целости заокружених ликова захтева време, али жанр за који се Кољевић определио има бар минимум неких својих унутрашњих правила, које сваки редитељ треба да следи како би му филм био успешан. О динамици и бржем ритму да и не говорим.

 Ону основну идеју да ово буде филм о младом хрватско-аустријском адвокату са службом у Сарајеву – др Рудолфу Цистлеру, браниоцу по службеној дужности младобосанаца Вељка Чубриловића и његовог брата Васа, Кољевић је проширио на готово све познате личности које су учествовале у догађајима везаним за Сарајевски атентат на Франца Фердинанда 1914. Тако се отвара још један проблем – ово је филм без јасно и чврсто одређеног и позиционираног главног јунака. Да ли је то Цистлер (Никола Ракочевић) или Вељко Чубриловић (Вук Костић) са храбром супругом Јованком (Ваја Дујовић)? Или Гаврило Принцип (Милош Ђуровић), Недељко Чабриновић (Марко Грабеж) и Трифко Грабеж (Марко Павловић)...?

  Што се филма као филма тиче Срђан Кољевић је испустио прилику да се  њим редитељски прослави. Телевизијска серија од које је овај филм и настао биће ускоро емитована на РТС и не треба је пропустити. У оба случаја Кољевићу треба честитати на брижном приступу историјским чињеницама, архивским документима и транскриптима са суђења младобосанцима, које није „дотеривао” фикцијом. Гаврило Принцип и друштво и данас, после сто година, држе јединствену лекцију о томе каквим се достојанством могу бранити сопствена убеђења, идеали и снови, а адвокат Цистлер лекцију о томе каквом се чашћу и непоколебљивошћу брани и професија и право.