Позориште кроз три века

Зрењанин–Једна зграда у тадашњем Великом Бечкереку адаптирана је у позориште још 1839. године и све до данас непрекидно служи театру. То сведочи да је Талијина уметност на Бегеју пустила дубоко корење које јој гарантује дуговечност. Кућа која се данас зове Народно позориште „Тоша Јовановић”следи богату традицију па је поводом јубилеја, 175 година постојања, организовала пригодну свечаност.

За настанак зрењанинског позоришта, односно најстарије позоришне зграде у Србији, везане су две приче од којих ниједна није потпуно поуздана па их називају легендама. По првој, у зидове позоришта је уграђено камење срушене бечкеречке тврђаве. Најпре јеовде, у близини Бегеја и речног пристаништа погодног за транспорт жита, направљен житни магацин. Направила га је јерменска трговачка породица Ђерћанфи. Касније је жито склоњено из магацина, а после век и по измештена је и река. Кад су имућни пожелели позориште, преуредили су тај житни магацин. Постоји и друга, романтичнија верзија. Богати Бечкеречанин Иштван Хертеленди заљубио се у пештанску глумицу и одлучио да направи позориште у свом граду како би могао да је гледа овде, у близини своје куће. Најважније је да тај преуређени простор од октобра 1839. године до данас служи уметности.

На овим даскама игране су представе на немачком, мађарском и српском језику, а често и на јидишу, односно јеврејском. Неретко се дешавало да позоришни посленици позивају „своје” народе да гледају представе и на другим језицима. У међувремену је позоришна зграда постала државно власништво, а град је салу по сезони изнајмљивао позоришним трупама. Тако је бечкеречки лист „Торонтал” почетком септембра 1874. забележио да је салу под закуп узела немачка позоришна трупа. Требало је да одигра 24 преставе, а карте су у претплати коштале 75 форинти по ложи. Новине су констатовале да је то скупо и да ће одазив гледалаца бити слаб ако се не спусте цене. „Торонтал”, који је излазио на мађарском језику, редовно је пратио представе и био доста строг према глумцима. За поменуту трупу речено је да су, изузев глумице Матес-Рекл, остали глумци лоши.

У мају следеће године исте новине јавиле су да „најзад стиже и српско позориште. Реч је била о новосадском Српском народном позоришту, а новинари су приметили да је сала на свим представама пуна и да су глумци и представе одлични. У извештају с једне представе новинар је навео да су се истакли глумци „Ружић са женом, Бајевић са женом, Марковић, Хаџић”. Глумицама имена нису навођена, већ само податак чије су супруге. Новосађани су одиграли и представу са које је сав приход ишао у корист поплављеног становништва у Будиму.

У извештајима са представа у 19.веку стално се провлачило да је посета незадовољавајућа, а да је главни разлог економска криза. На представи „Један из наших редова”, позоришне трупе Гезе Арадија, није се појавио ниједан гледалац, чак ни на претплатничким местима. Комад је ипак одигран.

Један хроничар који се бавио тим временом, да би указао на његовеконтрадикторности, препоручује да се замисли банатски град једне магловите новембарске вечери, са слабим осветљењем, блатњавим улицама,сиротињом на периферији... – А у центру позоришна представа, централно грејање, златни орнаменти, црвени плиш, господа у фраковима и даме у разнобојним свиленим хаљинама. После представе, поставља се под по седиштима у партеру, а оркестар излази на сцену и почиње бал, точи се шампањац… И то је био театар.

Позориште је одолевало разним насртајима, па и иницијативи да се зграда сруши, каква се појавила 1873. У листу „Вохенблат”, на немачком језику, у одбрани театра новинар се позвао на Шилера, који је рекао да је позориште „етичко лечилиште” и констатовао да се од таквих установа не може очекивати некаква зарада. Те године Министарство финансија се изјаснило против рушења зграде да би се ту изградила судска палата. Десетак година касније сала и цела зграда су темељно реновирани на основу планова немачког архитекте Пелцла. Тада је позориште добило богато украшен данашњи изглед.

Овдашње новине су забележиле да је 1890. из Бечкерека у Београд, који се тада налазио у другој држави, послато цвеће да се уручи глумцу Народног позоришта Тоши Јовановићу (1845–1895) поводом јубилеја, 25 година његове глуме. Један од највећих српских глумаца рођен је у овом граду и овдашње позориште данас носи његово име. После ослобођења у Другом светском рату, 25. маја 1946. године донет је Акт о оснивању професионалног позоришта у Зрењанину. Оно данас има драмску и веома признату луткарску сцену, која је овенчана бројним глумачким наградама, а представе се на обе сцене играју и на мађарском језику.

Ђ.Ђукић