Српски дрон

У протеклој недељи, у којој смо изненада стављени под високи емотивни и национални напон, као да је нека виша сила пред нас поставила велико огледало да се видимо у својој правој мери. Али и да у правој мери видимо и своје окружење. Српско друштво у процесу омрзнуте транзиције болује од неколико аутоимуних бољки, од којих би као најподмуклија могла да се покаже готово хронично одбијање свих чињеница ако их казују неистомишљеници.

Данас је готово немогуће у исто време имати једнак став и према Паради поноса и паради Путину у част, баштинити неке идеје обе Србије и измицати заводљивости било које „школе мишљења”. Атмосфера сталног сукоба нас против њих дефинитивно олакшава навигацију кроз живот и без сумње отклања шум од претераног броја информација.

Са таквим светом црно-белих слика ипак нешто дубоко није у реду.

Када је лет мини-дрона са заставом „велике Албаније” прекинуо утакмицу фудбалских репрезентација Албаније и Србије, било је мало оних који нису осетили језу због догађаја које ће овај скандал изазвати. На одговор није требало предуго чекати. Жртве су, како то обично бива, били невини људи, Албанци који поштено раде свој посао и држави плаћају порез на оно што зараде. Иживљавање над незаштићеном мањином (којем су се придружили и поједини медији) није на сву срећу подржао нико ко о себи мисли као о пристојном човеку. Дивљање хулигана, који воле да се издају за навијаче, само је заокружило злослутну атмосферу и призвало рески шмек не тако давних дана када се са трибина позивало на линч.

Инцидент је на површину међутим избацио и један други апсурд – јавили су се гласови који говоре о подједнакој одговорности обе стране за свињарију на стадиону „Партизана”. Не пада ми на памет да говорим о тобожњој српској изузетности, јер су нам се такве генерализације много пута обиле од главу, али не могу ни да разумем оне гласове који кривицу за одрон великоалбанске државе ипак налазе у Србији.

Незамислив је сценарио у којем би некој озбиљној земљи инострани гост тако брутално пљунуо у лице, а да део интелектуалне јавности за то криви домаћина.

И те како је могуће осудити нападе над албанске пекаре у Србији, а у исто време рећи да је за инцидент на стадиону крив провокатор из Албаније који не мисли добро ни свом ни српском народу.

Уопштавање је опасан метод за аболирање нечије кривице. Таква поставка подсећа на времена када се говорило да је Туђман, и све оно што је он симболизовао, у ствари био само једини могући одговор на Милошевића.

Чека се и одговор Уефе, која за сада упадљиво ћути. Ако сигнале за њихову одлуку тражимо у западној штампи, није немогуће да извучемо дебљи крај. У лобирање се наводно укључио и наш стари знанац Тони Блер.

Какав год да буде исход, главног одговорног за операцију „Стадион” не треба тражити у Србији.