Srpski dron

U protekloj nedelji, u kojoj smo iznenada stavljeni pod visoki emotivni i nacionalni napon, kao da je neka viša sila pred nas postavila veliko ogledalo da se vidimo u svojoj pravoj meri. Ali i da u pravoj meri vidimo i svoje okruženje. Srpsko društvo u procesu omrznute tranzicije boluje od nekoliko autoimunih boljki, od kojih bi kao najpodmuklija mogla da se pokaže gotovo hronično odbijanje svih činjenica ako ih kazuju neistomišljenici.

Danas je gotovo nemoguće u isto vreme imati jednak stav i prema Paradi ponosa i paradi Putinu u čast, baštiniti neke ideje obe Srbije i izmicati zavodljivosti bilo koje „škole mišljenja”. Atmosfera stalnog sukoba nas protiv njih definitivno olakšava navigaciju kroz život i bez sumnje otklanja šum od preteranog broja informacija.

Sa takvim svetom crno-belih slika ipak nešto duboko nije u redu.

Kada je let mini-drona sa zastavom „velike Albanije” prekinuo utakmicu fudbalskih reprezentacija Albanije i Srbije, bilo je malo onih koji nisu osetili jezu zbog događaja koje će ovaj skandal izazvati. Na odgovor nije trebalo predugo čekati. Žrtve su, kako to obično biva, bili nevini ljudi, Albanci koji pošteno rade svoj posao i državi plaćaju porez na ono što zarade. Iživljavanje nad nezaštićenom manjinom (kojem su se pridružili i pojedini mediji) nije na svu sreću podržao niko ko o sebi misli kao o pristojnom čoveku. Divljanje huligana, koji vole da se izdaju za navijače, samo je zaokružilo zloslutnu atmosferu i prizvalo reski šmek ne tako davnih dana kada se sa tribina pozivalo na linč.

Incident je na površinu međutim izbacio i jedan drugi apsurd – javili su se glasovi koji govore o podjednakoj odgovornosti obe strane za svinjariju na stadionu „Partizana”. Ne pada mi na pamet da govorim o tobožnjoj srpskoj izuzetnosti, jer su nam se takve generalizacije mnogo puta obile od glavu, ali ne mogu ni da razumem one glasove koji krivicu za odron velikoalbanske države ipak nalaze u Srbiji.

Nezamisliv je scenario u kojem bi nekoj ozbiljnoj zemlji inostrani gost tako brutalno pljunuo u lice, a da deo intelektualne javnosti za to krivi domaćina.

I te kako je moguće osuditi napade nad albanske pekare u Srbiji, a u isto vreme reći da je za incident na stadionu kriv provokator iz Albanije koji ne misli dobro ni svom ni srpskom narodu.

Uopštavanje je opasan metod za aboliranje nečije krivice. Takva postavka podseća na vremena kada se govorilo da je Tuđman, i sve ono što je on simbolizovao, u stvari bio samo jedini mogući odgovor na Miloševića.

Čeka se i odgovor Uefe, koja za sada upadljivo ćuti. Ako signale za njihovu odluku tražimo u zapadnoj štampi, nije nemoguće da izvučemo deblji kraj. U lobiranje se navodno uključio i naš stari znanac Toni Bler.

Kakav god da bude ishod, glavnog odgovornog za operaciju „Stadion” ne treba tražiti u Srbiji.