Коридорџије

Египат је ових дана, према извештајима агенција, потписао уговоре са шест великих међународних компанија о прокопавању новог Суецког канала. Ако је веровати агенцијским извештајима цео тај посао, којим још једном треба да се споје Средоземно и Црвено море, мора да се заврши до краја августа 2015! Садашњи канал дуг 163 километра грађен је десет година – од 1859. до 1869.

После 145 година Египћани, судећи по оскудним пратећим рачуницама, улажу милијарде долара не би ли за релативно кратко време убирали неупоредиво више пара од такси за пролазак бродова.

Према речима председника Египта, Абдела Фатаха ал Сисија, реализација тог огромног пројекта треба да буде окосница економског развоја те велике земље растрзане последњих година политичким и етничким сукобима.

Рекло би се, наоко ништа ново у односу на све сличне потезе из новије историје, почев од америчког њу дила с краја тридесетих и почетка четрдесетих година прошлог века, па до данас. Тај рецепт смо коначно и ми прихватили опредељујући се да у кризним годинама више новца, а то ће рећи и зајмова, улажемо у инфраструктурне пројекте попут путних Коридора 10, 11, али и у железницу, Дунав… Срећом одласком Милана Бачевића с места министра оде и сновиђење канала Дунав, Морава, Вардар, Солун.

Али, суштина није у томе, већ у нечему што се зове ефикасност у рађењу и грађењу. Србија већ деценијама гради тај свој Коридор 10 који би запад и север Европе требало да споји савременим аутопутем са Бугарском, а преко ње с Турском и даље у Азију, а другим краком преко Македоније до Грчке. Радимо га и градимо као да нам до њега није стало – по тридесетак до четрдесетак километара годишње. Па и мање.

Ко све од страних извођача није на њему. Неки попут аустријске „Алпине” и банкротираше. Не нашом кривицом, али рокови одоше у недоглед, а с њима и поприличне паре. Већ смо уморни од свих обећања министара коридорџија да ће се тај наш Скадар на Бојани једног лепог дана завршити. Последњи рок је 2016.

Нешто слично дешава се и на Коридору 11 за Чачак, Пожегу и даље до црногорске границе. И тамо су разне феле грађевинаца. Према извештајима с лица места и јадиковкама актуелне министарке Михајловић неки ни деоницу од 12,7 километара од Уба до Лајковца нису у стању да заврше без вишегодишњег кашњења.

Разлози?

Само нама својствени. Чак ни паре нису толико у питању како би се у први мах помислило. Неорганизованост. Од пројектовања, преко избора градитеља, експропријације земљишта, до несрећног храста који се испречио на траси. Премијер Вучић рече недавно да су му градитељи обећали да ће се половином 2016. за сат и по том џадом стизати до Пожеге, односно Ужица. Надајмо се.

Дотле ће конвоји прекоокеанских бродова новим, другим Суецким каналом већ превозити своје товаре с једног на други крај света и то за непуних, ако је веровати, годину дана.