Јесмо ли људи, или скотови?

Барбело је за Биљану Србљановић, пре свега, материца света: "Барбело је оно одакле долазимо, и где би многи да се врате и сакрију". Али, када напустиш полумрачну пећину – материцу, и угледаш отворени свет, у њему нема где главу да склониш, нема коме руку да пружиш. Хладно, пусто братац, хладно, сиво, каже песник.

Редитељ Дејан Мијач и сценограф Јурај Фабри су истиснули природу, екстеријер из драме Биљане Србљановић. Нема паркова, нема клупа и зидића, нема гробља. Где око бациш, свуда су гробља наших милих и драгих, невољених и неожаљених! Дуги сиви тунел преграђен ковчегом и, на крају тунела, у даљини, на изласку из света суровости, себичности и омразе, блага светлост, хајде да кажемо, нада.

Сценски простор очишћен од свега људског, готово и без сенки, казује и сугерира моћ и дубину пустоши, ојађености, самоће, али је, истовремено, тежак, и захтеван према глумцу коме остаје да се ослони на себе, своју моћ замишљања и изражавања. У овој обједињујућој метафори, без сликовитости, у полусветлу и на полудистанци, одвија се драма одсуства љубави као прворазредне димензије људског начина присуства у свету. То је то, то па то, рекао би песник Момчило Настасијевић, на кога ме је Биљанино зазивање љубави и мајки подсетило.

"Барбело..." драма у осамнаест слика, писана сажетим, емоцијама набијеним дијалогом, проширеним тек са неким монологом, за Луталицу Небојше Глоговца, на пример. Ове слике редитељ Дејан Мијач готово да не степенује, не градира, већ их ниже, уверен да истородност и једнородност увећавају, снаже и подупиру простор једноличне пустоши, сивила, одумрлости првородних људских вредности и осећања. Да ли је могло и другачије, видећемо у инсценацијама које ће пратити праизведбу у Југословенском драмском позоришту.

Ни музика Ане Ђорђевић не узима одвише простора и времена за себе и, тек понегде, акцентује сцене и прелазе. Умножавање сцена исте или сличне емотивне боје и интензитета као да успорава представу и угрожава добро контролисану драматичност која би, прегрејана, лако склизнула у мелодраматичност.

"Барбело..." је најрадикалнији комад Биљане Србљановић. Ако је претходне комаде писала критичким умом, ову драму пише душом и срцем, нудећи, без резерве, своју искреност и згранутост људском звероликошћу и одумирањем људскости. Ризично, одважно отворен текст, готово сав на врху језика, без затајивања, на врху ножа се одржава између жестоког цинизма и гађења, и готово патетичног, детињастог зазивања љубави. Сви смо сами, живот нам пролази у неважним стварима, о важнима једва да стигнемо да мислимо. Занемарени смо, и занемарујемо друге. Равнодушје, никоме ни до кога није стало. Ни деци до родитеља, ни родитељима до деце. Ни женама до мужева, ни мужевима до жена. Ни очевима до синова, ни синовима до очева. Ни мајкама до синова, ни синовима до мајки. А када живот протутњи, за све је касно. У гроб носимо ране, увреде и омразе. Па какви смо ми то људи, у каквом то свету живимо, зашто живимо!

Драматична и мелодраматична, метафизичка и ординарна питања која Биљана Србљановић поставља без задршке, са ризичном емотивном отвореношћу, патетично, али, као да ова гимназијска патетика налази оправдање у жестини оспоравања света урушене људскости. Човек, како је то звучало гордо, некад; човек, како то звучи бедно, празно, данас! Човек који се Биљани гади, заправо је скот. Савремени свет је пун гада, и једва да у такав свет вреди доћи. Девичанску љубав, топлину и блискост тешко да ћеш у њему наћи.

Луталица Небојше Глоговца са Жујком најсветлија је глумачка тачка у представи Биљане Србљановић и Дејана Мијача. Остали, у различитој, неједнакој мери, изворно, срођено, заступају, освајају ликове које тумаче, у распону од племените драматичности изгубљених, потонулих душа које вапију за угроженим животима над којима лебде и трепере, попут нареченог, зачуђеног, па озареног, и запитаног, Луталице Небојше Глоговца, а затим и Јелене Ђокић као Милене – до општих емотивних, мелодраматичних обриса и излива. Иако са нешто анегдотизма, Јасмини Аврамовић полази за руком да оцрта лик мајке, жене чије јонесковске фразетине иду човеку на јетру, али шта да се ради, људе, мајке особито, мораш волети и када нису идеални! Па и дете, када је алаво, брљиво, равнодушно, као Зоран Николе Ракочевића. Осим дирљивости, у Милици Ане Софреновић, која је и једна врста Офелије која се враћа у живот у којем није била вољена, нити је довољно волела – било је и позе, и сладуњавости. Ретор, фразер, сушта празнина, Доктор Марка Баћовића. Човека од каријере, политике и бизниса, од успеха, али не и срећног човека, уздржано, можда и и затворено, суво, тумачи Никола Ђуричко. Усамљеног, сломљеног, омразом затрованог полицајца Драгана, са снажном изоштреношћу, игра Горан Шушљик. Себични старац, самотњак, Тони Лауренчић. Мирјана Карановић из Кучкарке није успела да извуче оно што је Небојша Глоговац препознао, и индивидуализовао у Луталици, али се, осим извесне општости, њеном остварењу нема шта замерити.