Уметничка авангарда на жртвенику шаманским боговима

Рим – Нада мном лебде сенке три Марка. Један је онај чије име носи трг у Венецији где сам добио „лава”, други је Марко Аурелије у Риму, а трећи Марко Милер, који је одабрао моје филмове за фестивале и у Венецији и у Риму – каже у интервјуу за „Политику” Алексеј Станиславович Федорченко (1966), руски редитељ, сценариста и продуцент из Јекатеринбурга.

Награђен у Венецији за филмове „Први на месецу” (2005) и „Тихе душе” (2010), овом филмском постмодернисти чији филмови руше конвенционалне наративне структуре на 9. Рим фестивалу приређена је почаст, уручена награда „Марко Аурелије будућности” (аутор трећег миленијума). То је био и повод за светску премијеру његовог новог филма „Анђели револуције” у којем, држећи се истинитих догађаја, казује доста о неуспесима „садње” марксистичке идеологије и мисли, али и уметничке авангарде на крајњем северу Русије, међу припадницима шаманских народа Ненци и Канти, у периоду после Октобарске револуције...

Структура вашег филма је веома неуобичајена, повремено подсећа на бајку, а највећим делом на структуру луткарског позоришта?

Прво, зашто луткарско позориште? Пре петнаест година снимао сам филм „У зони љубави”, о слепом Манси ловцу који својег малог нећака учи тајнама вештине. У једној од сцена он свира свој народни жичани инструмент док на једном од прстију има закачену жицу повезану са луткама на земљи тако да су оне стално играле у ритму музике. После снимања, поклонио ми је и инструмент и лутке, а тек када је умро сазнао сам да је он био последњи Манси који је радио такву врсту луткарског позоришта. Када сам радио „Анђеле револуције”, дуго сам размишљао како да решим ту последњу сцену када Ненци шамани спаљују совјетске агитаторе као жртву својим боговима, а онда сам се сетио тог својеврсног луткарског позоришта старог Манси ловца и тако разрешио проблем. И некако је цео филм попримио такву структуру. Позориште лутака је наша древна традиција, данас помало заборављена, али је у случају мог филма била спасоносна.

Инсерт из филма Анђели револуције

Иза структуре луткарског позоришта крије се снажна тема – како све револуција може да поједе своју децу?

Да, и то би био један од најлакших начина за проматрање овог филма. То јесте била једна од наших основних идеја и полазишта али ја сам размишљао и о последњој поеми Александра Блока, у којој он размишља о резултатима револуције која није била оно што је он очекивао. Пишући ову филмску причу, одлучио сам се да она буде прича о обичним људима који су се нашли заглављени између тешке машинерије совјетске пропаганде, али и совјетске авангарде с једне и своје шаманске цивилизације с друге стране. Желео сам да филм не буде оптерећен неким мојим вредносним ставом или осудама. Нема негативних ликова у овом филму, они су сви као људи добри и с добрим намерама. Једноставно, овде је реч о судару две различите цивилизације.

И главна јунакиња филма Полина није негативна, иако је можемо назвати незаустављивом краљицом агитпропа? Она верује у своју мисију „преобраћења” старих народа са крајњег севера Русије?

Полина у мом филму базирана је на истинитој личности, на славној совјетској функционерки Полини Шнајдер, али је њен лик „дорађен” на основу још три позната прототипа – Ларисе Рејснер, познате као Црвена Валкира револуције, Људмиле Макијевске Зубок, младе командирке погинуле 1919. у луганској области, и Ирине Сахарове, којој се приписује да је измислила кефир. Свих петоро јунака у мом филму заиста су постојали и били кажњени, принети као жртве боговима од стране шамана, на северу 1934. године. Овај филм је базиран на истинитој причи, а ми смо само измислили њихове комплетне биографије, послуживши се стварним биографијама неких од најеминентнијих припадника совјетске уметничке авангарде.

Гледаоци заједно с Полином корачају њеном револуционарном маршрутом од Крима до крајњег севера некадашњег Совјетског Савеза?

То је зато што сам желео да покажем ту велику скалу и огроман простор историјског догађаја. Сва места и градови кроз које Полина пролази одабрани су због стварних и конкретних догађаја из историје тог периода и ја сам од тога направио мозаик.

У тај мозаик убачена је и сцена мексичке револуције?

То је део оригиналног филма који је снимио Сергеј Ејзештајн у Мексику. За тај филм сам знао, али сам га дуго тражио и искористио сам само онај део који је био употребљив. Како је реч о нитратној копији филма, није било могуће да се он износи јер би могао лако да изгори. Тај део мозаика говори о ширењу комунистичке идеологије, али и утицају револуције и совјетске авангарде. Ејзеншајн је снимио извршење смртне казне над „издајником” мексичке револуције.

У филму се доста играте, понекад показујете разумевање, понекад сте иронични, чак и брутални, али какав је заиста ваш став према Октобарској револуцији?

Какав став може да се има према нечему што је коштало милионе живота? Наравно да је мој став негативан.

Револуција је донела и многа добра?

Имала је револуција и своје добре стране, али нисам сигуран да је свим сиромашним донела бољитак. Мој прадеда Федор Федорович био је обичан кулак, у одреду козака учесник у Првом светском рату, из којег се вратио окићен с три крста, па је као „припадник белих” био прогањан, живео је и умро у немаштини после револуције.

Али без револуције не би било ни совјетске авангарде?

То је можда и њен највећи допринос.

Много тога о авангардним уметницима откривате у „Анђелима револуције”?

Од тренутка кад сам одлучио да мојих пет главних ликова буду нека врста самураја руске авангарде, детаљно сам изучавао животе неких од њених најзначајнијих представника. Прочитао сам више од 400 биографија авангардних уметника – од текстилних дизајнера и скулптора до архитекте који је подигао први крематоријум у Москви, преко позоришних аутора и композитора. Све сам то некако уткао у овај филм.

На шпици филма пише да је он подржан од стране Министарства културе Русије, свидео им се сценарио?

Они су читали једну верзију сценарија, а код мене је постојала друга, мом срцу дража, а на крају је то испао микс та два сценарија. Видећемо реакције када филм буде био приказан у Русији.

Неке од ствари виђених у вашем филму касније у су произвеле последице, а једна од њих је можда и оно што се данас догађа у деловима Украјине. Лично, осећам велику тугу што су два братска словенска народа у рату, али какав је ваш став?

Мој став према тамошњим догађајима је веома негативан. Мој отац је Украјинац, моја мајка Рускиња. И какав може бити став детета кад гледа развод родитеља, поготово што се током тог развода туку и покушавају да страшно повреде једно друго.Не мислим да ће се ово брзо завршити. Бојим се да многи људи имају свој интерес у свему овоме, да им све ово доноси профит и да уместо да излече болесно тело они га још више разболевају.