Киш је више од писца хладног рата

Таква књига пише се једном у животу, каже Марк Томпсон, британски аутор обимне монографије о Кишу „Извод из књиге рођених”. Наш саговорник је током викенда боравио у Београду ради промоције српског издања свог дела, у преводу Мухарема Баздуља, чији је издавач „Клио”.  

У књизи констатујете да Киш данас није онолико присутан на британској сцени као некад. Да ли је време његове славе на Западу прошло?

Он није живо присутан у Британији, његове књиге нису доступне. Ипак, „Пингвин” ће поново објавити „Енциклопедију мртвих”, догодине, иако ће на том издању можда изгубити. Али, запазио сам да је ова књига ове године објављена на корејском, и избројао да је до сада у свету објављено 25 превода те књиге. Кишова најбоља дела и даље налазе поклонике и обожаваоце. Свих двадесет година док сам радио на овој књизи, људи су на помен Киша реаговали или потпуно игнорантски или с крајњим одушевљењем: „О, знам, 'Гробница за Бориса Давидовича', чудесна књига, причајте ми о Кишу”. Они нису толико масовни, али их има у многим језицима. Нарочито у САД, где га стално објављују мали академски издавачи.

Описујете како су га у Њујорку елитни кругови позивали на вечере, као део „културне историје хладног рата”, и били шокирани његовим ексцентричним понашањем? Да ли је Киш искориштаван на Западу као какав балкански „егзотизам, политички скандал” како се осећао у Паризу?

Не бих рекао да је он иоле калкулисао своју ситуацију у том смислу. Напротив, све време говорим да је био неко ко се не да употребити. Понашао се онако какав је и био. Много година касније, рекао је да је после успеха „Бориса Давидовича” имао прилику да пише још књига исте тематике, политички сензационалне прозе, али није хтео. Што се тиче егзотике, запазио сам образац у реакцијама људи који су се дивили Кишовим књигама, а потом га упознали: били би шокирани колико је егзотична и драматична особа био, његовим пићем, псовкама, тотално неформалним понашањем. Очекивали су напаћен лик, жртву опресије, писца попут Елиота или Кафке, у оделу са краватом. Он је био уметник модернистичког кова. Веровао је у „згуснуту” литературу, дела која имплицирају. Захваљујући његовом метафоричном, дестилованом, прецизном стилу, очекивали су да и личност буде иста таква.

Могу ли најаве новог хладног рата појачати занимање за Киша?

Не верујем. Он је стварао после Другог светског рата, писао о фашизму, о комунизму. Пошто је комунизам нестао у Европи, подела о којој је писао је готова, и шта год да господин Путин учини, ма шта се десило у Белорусији, не може то да рестаурира.

Да ли би се Киш и данас изјаснио као средњоевропски писац?

Конфигурација средње Европе у књижевним и интелектуалним оквирима осамдесетих, с којом се поистовећивао, је нестала. Живи су и активни једино извесни појединци, као Загајевски... У доба комунизма, Киш се идентификовао са писцима који су хтели да очувају једну утопијску визију демократске културе, насупрот совјетском чудовишту. И те околности су нестале. Земље централне Европе су данас углавном на ободу ЕУ, пре него у центру једног недржавног, митско-имагинарног простора. Не верујем да би Киш данас и даље причао о централној Европи и идентификовао се с њом.

Колико је он био и остао јеврејски писац, „писац холокауста”? У вашој књизи, сељани мађарског засеока сећају се да је Данило као дечак, током рата, шаком прикривао жуту звезду коју је носио...

То је сложено питање. Киш није користио холокауст као књижевну тему. Писао је о томе јер је холокауст био део његовог  живота. Интересовала га је историја антисемитизма, антисемитизам у Југославији. Али, пре свега, антисемитизам који је искусио на својој кожи. 

Као врста тоталитаризма?

Више као колективна обмана, као оправдања прогона, суровости, као идеологија. Бавио се јеврејством јер је био упола Јеврејин, зато је одбио да се одрекне јеврејства иако га је мајка то на самрти преклињала, да не би изневерио део себе. Јеврејство је за њега извор патње, бола, болне различитости... Та различитост није била нешто што је он славио. Није заборављао ни своје црногорско порекло, ни мађарску компоненту, и говорећи о свом јеврејству, више је то било нешто што препознаје у себи, нешто кабалистичко... Није се сматрао ни јеврејским, ни српским, нити црногорским писцем. Једине етикете које је прихватао биле су „југословенски” и „средњоевропски писац”. Или најпре – „писац”. Неко ко успоставља идентитет кроз своју литературу. Његови демони била су искуства детињства, нестанак оца и мајке. Ти демони били су уједно и његова инспирација. Маристела Величковић ми је потврдила да су њега ти губици до краја живота прогањали. Људи обично оставе за собом своје детињство. Киша његово детињство није напустило. Зато и није о свом оцу говорио као о неком ко је убијен у Аушвицу, него о неком ко је „нестао”. Две његове дивне књиге поново реконструишу то искуство детињства и изгубљеног оца. 

Да ли је Киш идеализовао лик Едуарда Сама као фигуре оца?

Не знам. Ретко видимо Едуарда Сама као оца. Осим у сцени пред смрт, када говори сину о томе да је целог живота играо улогу жртве. Кад сам био у селу где је Киш провео детињство, сви су говорили: „Каква дивна мајка, каква слатка деца”, а отац је био ужасан, „пио је све време, скитао”, онакав као у роману „Башта, пепео”. Мислим да је Киш очево постојање детаљно реконструисао у „Пешчанику”.

Универзитетски професор Зоран Милутиновић, у низу замерки вашој књизи, оптужио вас је за ревизију историје, јер сте, наводно, изједначили „хрватско пролеће” и „српски либерализам”?

Он није у праву, ни у чему! Та два реформска покрета, упркос разликама, веома су слична по много чему, на пример, генерацијски, или по начину на који су окончани. Само их узгред спомињем, да бих осликао контекст тог периода живота.

На кога је Киш мислио у свом интервјуу о национализму из 1973. године? Милутиновић сматра да погрешно имплицирате Кишову „пророчку” најаву каснијег српског национализма?

Рекао бих да мој опонент пре свега мисли на моје спомињање Кишовог разговора с Драгославом Михајловићем. Сматрам да је Киш, будући из београдског миљеа, био веома осетљив на покрете и трендове које је примећивао у Београду. И да је хтео да каже „српски националисти”, сигуран сам да би он то рекао. Али, у том дугачком интервјуу, он није именовао ниједан народ посебно. Сигуран сам да би и хрватски националисти, уколико би прочитали тај интервју, рекли: „О, мислио је на нас”!