Ритуали читања

ИНТЕРВЈУ
Владислава Гордић Петковић, професор енглеске и америчке књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду, књижевни теоретичар и критичар, публициста и преводилац, недавно је добила награду библиотеке "Светозар Марковић" из Зајечара, за књигу "Књижевност и свакодневица". Ову књигу зајечарска библиотека објавила је у својој реномираној едицији "Исток – Запад" која је намењена савременој домаћој књижевности свих жанрова. "Књижевност и свакодневица" састоји се од 49 есеја који су посвећени најразличитијим ствараоцима, и њиховим књижевним опусима, а објављивани су у сталној рубрици "Књижевност и свакодневица" на страницама Културе нашег листа, а затим у Културном додатку. Ове године Владислава Гордић Петковић објавила је књигу сабраних есеја "На женском континенту" (Дневник, новине и часописи), и књигу "Виртуелна књижевност II" (Градска народна библиотека "Жарко Зрењанин"), сачињену од текстова који су у току три године објављивани у листу "Данас".

Како сте, пишући свакодневно за "Политику", књижевност прилагодили свакодневици?

Сви аутори о којима сам писала приказивали су свакодневни живот на специфичан начин. "Кентерберијске приче" Џефрија Чосера кроз портрете и приче ходочасника предочавају културне обрасце нама тако далеког Средњег века. Одатле стижемо до Вилијама Гибсона, творца појма "виртуелна реалност" и идеје "матрикса" – димензије у којој се људска егзистенција релативизује и тело меша са машином. Међутим, Гибсон о којем пишем више није сајбер-културни маг већ аутор уроњен у терористичке претње нашег времена, загрцнут над егзистенцијалном несигурношћу света у којем царују завере. Текст о Гибсону зове се "Хаџи Матрикс" да би се иронично потцртао парадокс да наше путовање кроз опасности тероризма и обећање технологије ипак јесте нека врста ходочашћа, ма како било другачије од Чосеровог.

Може ли свакодневица да објасни књижевност, и обрнуто, будући да сте једном рекли да књижевност може да постави хиљаду питања, али не сме да пружи ни један одговор?

Књижевност нам показује да живимо у свету знакова који се дају свакојако тумачити, али да је управо тумачење почетак сазревања и извор уживања. Постоји једна матрица коју пунимо другачијим садржајима. Френсис Бејкон каже да је разговор поље којим шетамо, а не пут који води нечијој кући. Кад би књижевност имала задатак да читаоца одведе на тачно одређено место, да усмерава и командује, била би лишена свега другог. Књижевност се нуди читаоцу, не тражећи ништа заузврат – чак ни тумачење. Она живи од непрестаног изненађивања у језику и причи; она задаје загонетке и мистификује све оно што је обично, како би нам омогућила да стварност сагледамо из друге перспективе.

Да ли сте неком писцу поклонили више пажње?

У књизи "Књижевност и свакодневица" чак три текста су посвећена Харукију Муракамију. Тај "емотивни преступ" може се и рационално оправдати. Мураками ствара у једном интригантном и инспиративном културном хибриду, у сопственој матрици вредности – јапанско наслеђе он стапа са англоамеричким литерарним узорима. Оно што неки с подсмехом зову "комбинацијa сушија и хамбургера" заправо је храбра креативна синтеза на коју се одважи мало њих, а која нас може научити много чему, духовној ширини и толеранцији нарочито. Муракамијева проза откључава врата једног зачудног, имагинарног света, показујући да је у пракси читања много теже препознати право питање него открити прави одговор. Ниједан велики писац не нуди одговор на питање како живети, а свако од њих нас је натерао да то питање себи поставимо на другачији начин. Другачије то питање постављате када читате Муракамија, Чосера или Итала Калвина, али сва тројица говоре о животу и искуству обичног човека на самосвојан начин.

Читајући "може да се проживи хиљаду живота". Како је то са другим медијима?

Живимо у напетој коегзистенцији медија, и тешко је рећи да ли је та коегзистенција мирољубива или агресивна. Телевизија није обесмислила књигу, интернет није искоренио ни штампу ни визуелне медије, па се пред нама успоставља све више различитих медијских траса и морамо да "трчимо више трка истовремено". Поставља се питање како све то издржати, како одговорити том вишку изазова, јер сте принуђени да опстајете и у реалном и у виртуелном. Међутим, читање је и даље интимни ритуал, опстаје управо као посвећеност (у) самоћи, јер та самоћа је адекватан, чак неопходан, пандан императиву комуникације коју постављају мејл, чет и блог.

Како данас Шекспир или Бекет живе на интернету?

У мојој књизи "На женском континенту" Шекспир је опсесивно присутан, чак и у есејима који говоре о Фемином помодарству, опроштају Бановић Страхиње, родним конфликтима у прози Емили Бронте – јер, Михизов "Бановић Страхиња" и јесте инверзија "Отела", а "Оркански висови" викторијанска парабола о самољубивости и патњи краља Лира. Шекспир поставља питања о љубави, власти, смрти, жељи, питања која су актуелна одувек и заувек. Понекад се заборавља колико овај писац, којег сматрамо традицијом, управо традицију сагледава у оштром, полемичком светлу, питајући о њеном смислу и кроз Хамлета и кроз Фалстафа. Шекспирово дело, пролазећи кроз позоришна и филмска тумачења, па и кроз експеримент у електронској форми као што је чет представа у којој је "Хамлет" срезан на осамдесетак стихова, увек поставља питања егзистенције или емоције, питања страха од смрти и жеље за животом.