Шоумен који говори шта мисли

Када се Александар Вучић буде састао са Борисом Џонсоном, мораће да се припреми за сусрет са врло забавним човеком, али и политичарем који се не држи унапред припремљеног говора и дипломатског речника.

Градоначелник Лондона последњих година најчешће се помиње као вероватно будући лидер Конзервативне странке и премијер Велике Британије, а последњих дана и као аутор биографије некадашњег премијера Винстона Черчила. О ратном лидеру је, како преносе острвски медији који су имали увид у књигу, имао углавном речи хвале, али за садашњег вођу своје странке и националне владе, Дејвида Камерона, не баш увек.

Џонсон (50) је упечатљив не само због своје разбарушене плаве косе, за коју се чини да је никад не чешља, већ и због упечатљивих, провокативних и често политички некоректних изјава, попут оне да је неједнакост у друштву немогућа јер су неки људи једноставно исувише „глупи” да би успели. Не обазирући се на партијску дисциплину или лојалност, критиковао је владу када се прошле године спремала да са САД бомбардује Сирију.

Некадашњи новинар и актуелни први човек Лондона у другом мандату казао је да не види зашто би Лондон и Вашингтон наоружавали сиријске побуњенике који врше „најстрашније злочине”. Показало се да су то биле готово пророчке речи када је једна група тих побуњеника, Исламска држава, летос освојила велике делове Ирака и Сирије, реметећи америчку и британску политику на Блиском истоку.

Ехо Џонсонових опаски о „најстрашнијим злочинима” одзвањао је када се сазнало да су сунитски екстремисти, којима су западни партнери помагали у Сирији, отимали и у ислам преобраћали ирачке јазиде, одрубљивали главе америчким новинарима и Камерона и председника САД Барака Обаму нагнали да о Исламској држави изрекну најтеже оптужбе за „монструозност” и „чисто зло”.

Ако се може рећи да му је било лако да оспе паљбу по рату у Ираку јер је инвазију са САД извела лабуристичка влада Тонија Блера, ипак је требало политичке храбрости да за лидера сопствене странке каже да ће произвести још једну катастрофу (прва је наравно Ирак) ако нападне Сирију.

Осим тога, критиковао је Камеронову војну интервенцију у Либији2011. истичући да му није јасно како ће бомбе западних савезникадемократизовати земљу која после пада Муамера Гадафија остаје у рукама наоружаних побуњеника без икаквог искуства у вишестраначком животу. Хаос и готово потпуно одсуство државе упостгадафијевој Либији потврђују да је и овде био у праву.

Очигледно је да Џонсон много више рачуна на своју личност и шарм него на подршку свог лидера и партијске машинерије. Образован је на Итону и Оксфорду, долази из угледне и утицајне породице и свакако из средине која му је обезбедила „привилеговано одрастање”, што му често спочитавају лабуристички ривали, тврдећи да он не разуме муке обичних људи који покушавају да се школују или напредују.

Код конзервативних бирача стекао је популарност евроскептичним ставовима. Медији га воле због сочних изјава, а велики део тих опаски одлази управо на рачун Брисела. Тако је оценио да је „бирократија ЕУ полудела” када је недавно од Лондона тражила да у буџет ЕУ уплати додатних 1,7 милијарди фунти. Додао је да ако је икад постојао јасан разлог за реформу ЕУ, онда је то сигурно овај са „сулудим” захтевом који је из Брисела стигао на адресу Даунингстрита.

Да гласачи ове странке нису одушевљени Британијом у ЕУ показујеи то што је Камерон обећао референдум о изласку из ЕУ ако конзервативци победе на изборима за парламент следеће године. Али Џонсон је био ту да зачини ствари када је критичаре уговора о слободној трговини, о којем преговарају представници ЕУ и САД, назвао „будалама” које не схватају да ће тај споразум пумпати десет милијарди фунти годишње у британску економију и сто милиона фунти у привреду ЕУ.

Српски премијер би пред одлазак у Лондон требало да има слику неуштогљеног британског политичара, већ градоначелника који је за време Олимпијских игара 2012. висио са сајле изнад парка „Викторија” јер се са све кацигом и заставама у част победе домаћих спортиста заглавио на каблу. Становници Лондона стално га виђају и како на посао одлази бициклом.

Чак му и либерално оријентисани „Гардијан” одаје признање да је духовит и дашак свежег ветра у устајалој политичкој атмосфери на Острву. Не очекује се да политичар баш цитира реплике из филма „Лице с ожиљком”, али он је и то урадио када је казао: „Увек говорим истину, чак и када лажем.”Не зна се да ли се то односи и на његово недавно признање „Обзерверу” да је током студија пробао да шмрче кокаин, али да се на крају испоставило да то вероватно и није био кокаин већ шећер у праху.