Сумрак идола кроз ружичасте наочаре

Конципиран, можда је чак боље рећи – исконструисан, као горко-слатка трагикомедија са изврсно одабраним глумцима, „Споменик Мајклу Џексону” сценаристе и редитеља Дарка Лунгулова од оне је врсте филма који може прилично лако да пронађе пут до срца гледалаца.

Овај филм са собом носи емоције, које и иначе красе његовог аутора: топлина, сентименталност, носталгичност, меланхоличност, нежност, пристојност и благост – дакле све оне (емоције) којих је биоскопска публика домаћих филмова жељна, а које су красиле и Лунгуловљев претходни филм „Тамо и овде”. Стваралачке „дрчности”, или онога што се зове појачана ауторска храброст с којом се наглашава подтекст приче или снага поенте, у овом филму нема. Штета, филм би тада био бољи, сама конструкција деловала би мање вештачка, а и сам крај не би склизнуо у патетику.

„Споменик Мајклу Џексону” је филм класично постављеног наративног тока, без сценаристичких еквилибристика, са јасном и заокруженом идејом-водиљом. Пун је симпатичних јунака који нису одустали од својих снова и вере у љубав. Довољно су стари да памте „оно”, а довољно неспретни да без задршке прихвате „ово” време назови демократско, у којем се десио сумрак претходних, али још увек не и светлост неких нових идола.

Лунгулов нам кроз ружичасте наочаре прича о Марку (Борис Милосављевић), том једином берберину у малом српском граду који полако одумире. Година је 2009, новодошла локална демократска власт уклања са постоља споменик партизанима на малом, једином градском тргу. Марко добија „генијалну” идеју из прирођеног алтруизма, романтичарских побуда и жеље да поврати вољену жену Љубинку (Наташа Тапушковић). Заједно са својим другом Душаном (Драган Бјелогрлић) ражалованим ваздухопловним официром, који брине о напуштеном локалном аеродрому, упушта се у готово сулуду, у сваком случају апсурдну авантуру.

Марко је наумио да на празном постољу подигне споменик поп звезди Мајклу Џексону. Зарад оживљавања града кроз развој туризма, зарад поновног отварања аеродрома, али и пре свега зарад доказивања вољеној Љубинки, која се спрема да га заувек остави. Свако из својих хуманих разлога, подршку му пружају и локални свештеник (Љубомир Бандовић) и ромски „краљ отпада” (изврстан Тони Михајловски), а на крају је „реш печен” и председник месне заједнице, прпошни демократа са талентом „уграђивања” у послове оних изнад себе и тајкуна (до сада можда и најбоља улога Бранислава Трифуновића)...

Довољно духовито. Без цинизма, повремено баш трагикомично. Јер, Лунгулов нам заправо прича и о томе како смо се затекли и заглавили у такозваној друштвеној транзицији и како се у њој не сналазимо, већ се у окружењу поремећених вредности копрцамо, често не знајући где ударамо. Да није истинито, било би баш смешно.

Уочљива је продуцентска агилност Снежане Пенев и самог Дарка Лунгулова, драгоцена је фотографија Матијаса Шенинга, сценографија (Кирил Спасески), костимографија (Зора Мојсиловић), музика (Дејан Пејовић) и монтажа (Дејан Урошевић). Све у свему – и више него солидан филм.