Sumrak idola kroz ružičaste naočare

Koncipiran, možda je čak bolje reći – iskonstruisan, kao gorko-slatka tragikomedija sa izvrsno odabranim glumcima, „Spomenik Majklu Džeksonu” scenariste i reditelja Darka Lungulova od one je vrste filma koji može prilično lako da pronađe put do srca gledalaca.

Ovaj film sa sobom nosi emocije, koje i inače krase njegovog autora: toplina, sentimentalnost, nostalgičnost, melanholičnost, nežnost, pristojnost i blagost – dakle sve one (emocije) kojih je bioskopska publika domaćih filmova željna, a koje su krasile i Lungulovljev prethodni film „Tamo i ovde”. Stvaralačke „drčnosti”, ili onoga što se zove pojačana autorska hrabrost s kojom se naglašava podtekst priče ili snaga poente, u ovom filmu nema. Šteta, film bi tada bio bolji, sama konstrukcija delovala bi manje veštačka, a i sam kraj ne bi skliznuo u patetiku.

„Spomenik Majklu Džeksonu” je film klasično postavljenog narativnog toka, bez scenarističkih ekvilibristika, sa jasnom i zaokruženom idejom-vodiljom. Pun je simpatičnih junaka koji nisu odustali od svojih snova i vere u ljubav. Dovoljno su stari da pamte „ono”, a dovoljno nespretni da bez zadrške prihvate „ovo” vreme nazovi demokratsko, u kojem se desio sumrak prethodnih, ali još uvek ne i svetlost nekih novih idola.

Lungulov nam kroz ružičaste naočare priča o Marku (Boris Milosavljević), tom jedinom berberinu u malom srpskom gradu koji polako odumire. Godina je 2009, novodošla lokalna demokratska vlast uklanja sa postolja spomenik partizanima na malom, jedinom gradskom trgu. Marko dobija „genijalnu” ideju iz prirođenog altruizma, romantičarskih pobuda i želje da povrati voljenu ženu Ljubinku (Nataša Tapušković). Zajedno sa svojim drugom Dušanom (Dragan Bjelogrlić) ražalovanim vazduhoplovnim oficirom, koji brine o napuštenom lokalnom aerodromu, upušta se u gotovo suludu, u svakom slučaju apsurdnu avanturu.

Marko je naumio da na praznom postolju podigne spomenik pop zvezdi Majklu Džeksonu. Zarad oživljavanja grada kroz razvoj turizma, zarad ponovnog otvaranja aerodroma, ali i pre svega zarad dokazivanja voljenoj Ljubinki, koja se sprema da ga zauvek ostavi. Svako iz svojih humanih razloga, podršku mu pružaju i lokalni sveštenik (Ljubomir Bandović) i romski „kralj otpada” (izvrstan Toni Mihajlovski), a na kraju je „reš pečen” i predsednik mesne zajednice, prpošni demokrata sa talentom „ugrađivanja” u poslove onih iznad sebe i tajkuna (do sada možda i najbolja uloga Branislava Trifunovića)...

Dovoljno duhovito. Bez cinizma, povremeno baš tragikomično. Jer, Lungulov nam zapravo priča i o tome kako smo se zatekli i zaglavili u takozvanoj društvenoj tranziciji i kako se u njoj ne snalazimo, već se u okruženju poremećenih vrednosti koprcamo, često ne znajući gde udaramo. Da nije istinito, bilo bi baš smešno.

Uočljiva je producentska agilnost Snežane Penev i samog Darka Lungulova, dragocena je fotografija Matijasa Šeninga, scenografija (Kiril Spaseski), kostimografija (Zora Mojsilović), muzika (Dejan Pejović) i montaža (Dejan Urošević). Sve u svemu – i više nego solidan film.