Малени цвет, а велика душа

„Била једном једна ливада велика, раскалашна као златара драгуља. На ливади је растао малени цвет, жут као сунце, као дукат. Био је познат по својој доброти. Сви су га волели, изузев дружине Плавог цвета...”

Овако своју причу „Малени цвет, а велика душа” започиње Зорица Грковић, ученица шестог разреда Основне школе „Душан Вукасовић Диоген” из Обрежа. Њене приче „Малени цвет, а велика душа” и „Река осмеха” део су зборника „У бојама снова”, у којем су сабрани неки од најбољих радова пећиначких ђака.

Зорица Грковић живи у Обрежу. На не тако великој и не толико „раскалашној” ливади, у старој, трошној кући без броја. У свом „маленом жутом цвету”, довољно свелом да би га било чије речи и сузе могле подићи од земље, Зорица живи са оцем Душком (45), братом Зораном (14), сестром Анђелом (10) и баком Госпавом (80).

Без мајке која их је оставила, с приходима од једва 20.000 динара, без купатила, огрева, довољно гардеробе, хране, простора за живот и вере у људе, Грковићи истрајавају у својој борби против „дружине Плавог цвета”. Боље и јаче него многи од нас.

–Разлика је у томе што ја немам куд. Ја не могу и не смем да се предам. Колико сам могао, кад више нисам био способан да издржавам, ја сам се повлачио, сад више нема куд. Живимо у старој кући која само што се не сруши, с минималним примањима, без елементарних услова за живот, без много наде да ће бити боље. Једино што имам, то су моја деца. За њих живим, за њих радим и они су једино што ме одржава – прича нам Душко Грковић и стиснута грла додаје: – Деца су добра, послушна, раде са мном сеоске послове јер од тога живимо. Радимо за корицу хлеба и литар млека, али нас није срамота. Ћерке су врло добре, син је добар ђак. Могли би они и боље, али је тешко све уредити кад треба да се ради, да се спреми ручак и тако...

Душко Грковић провео је читав живот као надничар. Каже, једно време је радио и у Шећерани у Пећинцима, али је то трајало кратко – једну сезону. Живот му никада није био претерано наклоњен, али је „дружина Плавог цвета” последњих деценија донела искушења с којима се овај вредни човек није могао носити.

– Људи су нагло осиромашили и то се одразило и на мене. Ако они код којих радим немају новац, онда ћу га тешко имати и ја. Са надница, дошао сам до рада за храну, нешто огрева... ко колико има да пружи. Оно што добијам на име деце и социјалну помоћ користим да платим мало трошкова, да деци купим књиге, свеске, шта могу и колико могу, неки сок, слаткиш и то је то. Мање не смем, за више немам.

Протеклог петка Зорица је прославила рођендан. Тринаести. Без свећица, торте, другара, забаве. У свом „маленом жутом цвету”, окружена онима који је воле. На питање има ли неких жеља, само је слегла раменима.

Какве жеље могу да имају деца која немају своје кревете? Боље и да их немају, каже Душко, кад знају да им их нико не може остварити.

Недавно, Зорица и Анђела су биле на мору. Захваљујући Центру за социјални рад, добрим оценама и добром владању, провеле су десет дана у Баошићима. Зоран је остао да помогне оцу, јер стара бака Госпава може све мање.

– Сина вучем за собом стално. Мора да учи да ради. Ја ништа никада од њих нисам сакрио. Последњи динар који имам је њихов, али да седе код куће беспослени и да раде не знам ни ја шта, то не може код мене. Ако хоћемо да живимо, морамо да радимо. Син вози механизацију коме треба, учи да поправља, Зорица помаже око спремања хране, а за Анђелу је још рано.

Стево Лапчевић