Најлепше питање: „Како си, мајко?”

Смедерево – Село Милошевац крај Велике Плане познато је по традицији хранитељства. Пуних 77 година племените жене овог краја одгајају децу лишену родитељског старања. Под окриљем Центра за породични смештај деце „Рада Младеновић-Ђулић Црна” до сада је однеговано и за живот оспособљено више од 5.000 малишана.

Тренутно у овом селу има 150 хранитељских породица, у којима одраста 220 напуштених девојчица и дечака из различитих крајева Србије.

Катарина Дешић-Рајковић је најстарија хранитељица у Милошевцу. Ова осамдесетогодишњакиња, пореклом из Окучана, у Другом светском рату била је у логору жртва експеримената, где јој је убризгавано средство које изазива трајни стерилитет. Након рата, судбина је доводи у Милошевац, где се удала. У мужевљевој кући је затекла пасторка кога је прихватила као своје дете. Ипак, у њој је дуго тињала нада да ће и сама постати мајка.

– Једног дана су ме из Центра позвали и понудили ми да негујем девојчицу и дечака. Јелена је имала осамнаест месеци, а мали Вукадин је тек напунио девет. Мој живот је тада добио нови смисао. То што су ме онако беспомоћни звали мајком чинило ме је срећном и важном – присећа се Катарина.

За 56 година бављења хранитељством Катарина је однеговала око тридесеторо деце и од њих направила добре људе. Топли дом Рајковића увек је био испуњен радошћу и дечијим смехом.

– Најдраже ми је било кад донесу бебу, уживала сам да је купам, пеглам пелене... Непроспаване ноћи и дечије болести нису ми биле тешке. Само да њима буде добро – прича нам Катарина.

Најтежи су били растанци. Одлазак сваког детета је одболовала. Са свима од њих је и данас у контакту. У домовима Катарининих штићеника она је увек најдражи и почасни гост. За њих је и даље „мама“ или „нана“, а они су њена деца. Ова времешна жена памти имена све деце која су одрасла у њеној кући, зна чак и имена њихове деце, мужева, жена... Нема детета о коме не зна све – како и где живе, где раде, да ли су здрави, имају ли проблеме...

– Радујем се свакој слави и празнику јер знам да ће они доћи или ћу ја отићи код њих – каже Катарина, добитница сребрног ордена за хуманост, док дрхтавим рукама листа слике „своје деце“.

– Да могу опет да бирам шта бих радила, изабрала бих исто. Моја највећа награда је њихова љубав. Нема ништа лепше од сусрета, када рашире руке, загрле ме и питају: „Како си, мајко?“ – са сузама у очима каже нам Катарина.

У породици Рајковић тренутно одрастају двојица дечака. Четворогодишњи Сава, дете које је у овај дом у пеленама доведено из Звечанске, и дванаестогодишњи Неша са којим ће Катарина, вероватно, окончати свој дугогодишњи хумани ангажман.

Катарини помажу снаја Славка и унука Зорица која се тренутно брине о малом Сави, а са својим супругом похађа обуку у Центру под називом „Сигурним кораком до хранитељства”.