Обамино потонуће

Исход прекјучерашњих „међуизбора” у Америци био је очекиван, али димензије пораза Демократске партије председника Барака Обаме – и следствено, победе републиканаца – ипак су изненађење.

Међуизбори – излазак на биралишта између два гласања на којима се бира и председник – по традицији не фаворизују партију чији је лидер у Белој кући, али Обамино потонуће, ако се пореди са ентузијазмом који га је лансирао у врх америчке политике, по свему је спектакуларно.

Када се 20. jануара први пут буде окупио нови сазив дводомног америчког парламента (Конгрес се састоји од Представничког дома, неке врсте већа грађана, и Сената, у којем је равноправно заступљено 50 федералних држава), Обама ће ући у седму годину свог осмогодишњег мандата. У тој фази сваки председник је политички инвалид (Хроми Даба), али Обама ће то бити у већој мери него претходници.

Изборни исход је показао велико незадовољство бирача стањем у земљи, које се тамо оцењује пре свега сопственим економским положајем и перспективом. Вашингтон је у Обаминој ери сасвим нефункционалан и политички паралисан, за шта није толики кривац председник колико опструкција његових политичких противника.

Кажњен је, међутим, због просте чињенице да је изабран због обећања да ће променити систем, то јест начин како се одлучује у Вашингтону (уз куповину утицаја: политичку корупцију, странчарење...), а показало се да је систем променио њега. „Он је постао симбол свега против чега се борио”, оценио је „Вашингтон пост”, лист за који се не може рећи да му је ненаклоњен.

Парадоксално је да је 2012. републиканског ривала победио у околностима када је незапосленост била нешто преко осам одсто, да би сада његова партија била до ногу потучена када је пала на испод шест. Обама јесте заслужан за амерички опоравак од пустошне економске кризе (изазване на Волстриту), али на другој страни је чињеница да се 95 новостечене вредности слило у џепове један одсто најбогатијих Американаца.

Обама, чији се рејтинг сасвим приближио дну непопуларности Џорџа Буша, на неки начин је и жртва сопственог успеха: више је обећао него што је могао да испуни, али и америчке поларизације коју је његов историјски улазак у Белу кућу само заоштрио. Расизам као флека на америчкој демократији није избором првог црног председника уминуо, већ је постао још видљивији.

Доспео је затим у ситуацију да за лоше стање ствари рачун више не може да испоставља претходнику, а у неким стварима је разочарао и најватреније следбенике. Под његовим председниковањем на видело је избило да тајне службе прислушкују готово сваког Американаца, био је много ревноснији од других у прогону новинара и узбуњивача, сасвим је стао иза политике убијања цивила из војних дронова по Блиском истоку и Африци, није затворио Гвантанамо...

У Белој кући ће остати до јануара 2017. јер амерички систем не познаје институцију скраћивања мандата. Као бледа сенка оног Обаме који се у јануару 2009. у њу уселио.