У првом веку грчког филма

Солун – На 55. Солунском фестивалу домаћих је филмова више него икада, јер се ове године и званично обележава 100 година грчке кинематографије, па је један од програма у целости посвећен ретроспективи грчког филма.

То што је у Солуну пре десетак година био обележен век од настанка првог филма на грчком тлу и то оног са потписом браће Манаки, челници фестивала сада не помињу. Браћу Манаки својатају и Македонци (Фиром) и Грци и Власи и сви су у праву, јер су Јанаки и Милтон родом, пореклом и местима живљења били свачији и своји, а пре свега пионири филма у отоманском делу Балкана. То што њихових имена нема у овом обележавању века грчког филма, не значи да их се Грци одричу. Напротив. Овде је реч о обележавању читавог једног века од почетка богате, разноврсне и континуиране филмске производње у Грчкој.

Поносни на своје богато филмско наследство, Грци су начинили листу од 200 реномираних филмских наслова насталих од 1914. до 2014. и понудили гледаоцима да путем једног веб-сајта гласају за најбоље и за оне које би поново волели да виде на великом екрану.

У последњих неколико година грчки филм и иначе има много разлога за славље. Упркос снажној економској кризи извршио је снажан продор на међународној филмској сцени, на којој је његова позиција више него стабилна. Најсвежији пример је следећи: током прошле и ове године награђивани филмови „Госпођица Насиље” Александроса Авранаса и „Стратос” Кипранина Јаниса Еконимидиса, у избору су кандидата за освајање награда ЕФА – Европске академије за филм, које ће бити додељене у децембру у Риги.

И велики број грчких филмова насталих од почетка 2014. нашао се у програмским целинама 55. Солунског фестивала. У главном такмичарском програму запажен је визуелно издашан „Не заборави ме” Ијаниса Фаграса, на филмски начин осавремењени мит о Одисеју и Пенелопи, „роуд муви” сниман 35-милиметарском камером на локацијама у северном Пацифику, Беринговом мору, Аљасци и Њу Орлеансу. У главном програму такмичи се и филм „Норвешка” Јаниса Веслемеса, који ће обрадовати поклонике жанра такозваног вампирског филма и поклонике филмова о Дракули. Грчки Дракула је средовечни дугокоси Зано, фотофобични диско-плесач у орвеловској 1984. години у подземљу Атине преплављене дрогом. Атмосфера филма је психоделична, али не и незанимљива, а највећу забаву изазива главни глумац Вангелис Марикис, који је и у овом филму убедљив иако потпуно другачији од оног каквим га памтимо из Економидисовог „Стратоса”.

Како годинама уназад Солунски фестивал у оквиру Агоре (целине посвећене развоју копродуцентских сарадњи и филмској индустрији) стимулише међународну активност грчких продуцената, сада не чуди и њихово запажено учешће у филмовима европских земаља. Грчка је копродуцент изванредног такмичарског бугарског филма „Лекција” Кристине Грозеве и Петра Валчанова (већ је у Сан Себастијану освојио награду за најбољи филм програма „Нови редитељи”), једног од најбољих филмова на тему погубног утицаја велике европске економске кризе на припаднике средње класе у нестанку и једне од најбољих филмских опсервација грабежљивости и неморалности великих банкарских система. А све то кроз причу о младој професорки енглеског језика, која безуспешно покушава да пронађе основца који краде другој деци новац из школских торби, а која ће се и сама, ван сопствене воље, наћи у улози лопова. Вишеслојан филм. Лекција о храбрости и одлучности у непријатељском окружењу које се храни туђом муком, људским страхом и потребом за опстанком.

Грчка је копродуцент и врло доброг летонијског филма „Модрис” Јуриса Курсијетиса (такође у главном такмичарском програму), у којем аутор ставља под микроскоп малолетничку психологију и то кроз убедљиву причу о тинејџеру Модрису, овиснику о коцкарским апаратима, и његовом односу са (самохраном) мајком, чија брига и ауторитет не помажу, баш као што не помаже ни крути школски и судски систем крајње бирократизоване земље.

У копродукцији са Француском и Белгијом настао је и грчки филм „Ксенија” (скраћеница од филоксенија – гостољубивост, љубав према туђинцима) чији је потписник као сценариста и редитељ Панос Х. Кутрас. Ово је без сумње један од најбољих овогодишњих грчких филмова. Кутрас у њему на сасвим другачији, у сваком случају модернији и динамичнији начин, тематизује оно што је прошле године у свом филму „Дрво и љуљашка” врло добро елаборирала ауторка Марија Дуза, а то је питање дома и питање припадности земљи рођења. Припадности породици, у светлу вечитих људских миграција и повратака и, у светлу Грчке, која се у последњих неколико деценија из земље народа у расејању, претворила у земљу домаћина за друге дијаспоре.

Куртасова „Ксенија” је на црнохуморно уврнути и прилично забаван начин фокусирана на судбину два брата, шеснаестогодишњег Денија, поноситог и самосвесног геја и његовог осамнаестогодишњег заштитничког брата Одисеја, што после изненадне смрти мајке крстаре Грчком у потрази за непознатим оцем. Дени и Оди непризнати су од стране оца, непризнати и од стране земље у којој су се родили и расту. Разлог је једноставан – њихова мајка била је албанска имигранткиња, талентована певачица са ангажманом у данас руинираном и напуштеном критском хотелу из некада чувеног ланца „Ксенија”. Потрага младића за сопственим идентитетом, коначним признањем постојања и грчким држављанством, саткана је од низа препрека, од којих су неке изазване духовима из прошлости, али и бруталностима мрзитеља туђинаца из садашњости. Суморну тему аутор Панос Х. Кутрас обрађује са пуно хумора и са узбуђујућом редитељском енергијом и динамизмом, снажно подржан од стране два млада грчка глумца – Костасом Никулијем (Дени) и Никосом Гелијом (Одисеј).

Програм нових грчких филмова има изразито младалачку ноту и ону дозу стваралачке оригиналности и довитљивости које су за велико поштовање. Сам Солунски фестивал са својом позицијом веома угледне међународне манифестације, и те како уме да промовише савремене грчке филмове и да пресудно утиче и на њихово лансирање у велики филмски свет.  

----------------------------------

Хана Шигула – сведок једног времена

У самој завршници 55. Солунског фестивала, вечерас ће у великој дворани „Олимпион” свечано бити уручен „Златни Александар” за животно дело Хани Шигули, легендарној немачкој глумици пољског порекла, незаборавној музи Рејнера Вернера Фазбиндера, у чијим је филмовима била идеална хероина.

У част Хане Шигуле фестивал је свих ових дана приказивао филмове у којима је играла и које је режирала (реч је о биографским документарцима), у оквиру посебног омаж програма. Била је то идеална прилика да се млађа публика упозна са глумачком каријером која представља и једно од највећих поглавља у историји новог немачког филма, али каријером због које је Хана Шигула имала своје обожаваоце и међу ауторима какви су Жан Лик Годар, Анџеј Вајда, Фолкер Шлендорф.

Међу њеним поштоваоцима је и Желимир Жилник с којим је Хана Шигула прошле године играла у немачком филму „Грозница” Елфија Микеша, у којем наш аутор има малу улогу. Овај филм је имао премијеру у оквиру програма „Панорама” на овогодишњем Берлиналу. Током ове године Шигула је снимила и филмове са редитељима Сергејем Ростроповичем и Хенриком Хелструмом.