Посао ватрогасца – породично наслеђе

Љубав према позиву ватрогасца – спасиоца у породици Гашевић траје већ три генерације. Овим занимањем се од 1966. године до пензионисања бавио деда Гаврило Гашевић, а сада као ватрогасци раде његов син Радослав и унук Стефан. Јуче је свечано обележено 180 година ватрогаства у Србији и 150 у Београду, а Гашевићи су једна од породица чије су генерације дале допринос развоју и подизању угледа ове професије у нашој земљи.

– Још као клинца, деда ме је доводио у своју ватрогасну јединицу у Улици Мије Ковачевића. Дешавало се и да преспавам у станици. Његове колеге су ме возикале камионима, облачили ми заштитну опрему, давали ми моторолу да причам с њима... Све то је у мени учврстило жељу да и сам једног дана будем ватрогасац – каже Стефан Гашевић, ватрогасац – спасилац у Ватрогасној бригади Звездара.

У то време, каже, ова професија није била превише популарна.

– Али, за мене су они одувек били хероји спремни да уђу ватру како би избавили људе, имовину... Слушао сам како су срећни када спасу некога, али и шта осећају ако се догоди трагедија. „Упијао” сам савете како треба реаговати у одређеним ситуацијама – каже Гашевић и истиче да његов узор, сада седамдесетчетворогодишњи деда Гаврило, ужива у заслуженој пензији.

Најмлађи Гашевић почео је да ради са 19 и по година и то у станици одакле је деда отишао у пензију, а отац радио 26 година.

– Дошао сам у татину смену, иако су ме сви знали, није било лако. Морао сам да се докажем, да се трудим и радим више од других да не обрукам тату и деду, а и да не кажу да сам дошао преко везе – напомиње Стефан.

Породичну традицију убрзо је оправдао на терену. Учествовао је у извлачењу четворо радника које је у насељу Калварија 2011. године затрпала земља када се обрушило брдо.

– Не могу да заборавим тренутак када смо на Калварији испод тона земље извукли мртвог осамнаестогодишњака. Дошао је на посао да би заменио оца – сећа се Стефан, који је и члан тима за спасавање на води. У мају, у потопљени Обреновац стигли су међу првима.

Према његовим речима, посао ватрогасца – спасиоца је сигуран.

– Имате редовну плату, државни посао, али ово није занимање који се ради из користи. Оно се ради из искључиво из љубави – истиче Гашевић.

Обренка, пас који воли црвене камионе

Док причамо са ватрогасцем – спасиоцем Стефаном Гашевићем, око ногу нам се умиљава чупава кујица. Вреба прилику да потури њушкицу како бисмо је помиловали.

– Зовемо је Обренка. Пронашли смо је у потопљеном Обреновцу, у ствари, она је пронашла нас. Искористила је прилику док су колеге у камион убацивале опрему и неприметно се ушуњала. Када је камион стигао у ватрогасну станицу у Улици Мије Ковачевића, искочила је и почела да маше репом. Већ шест месеци је с нама. Велика је маза и сви је воле. Обожава да посматра предају смене. Већ непогрешиво зна када се то дешава, па се „нацрта” ту и пре него што се постројимо једни наспрам других и рапортирамо – прича Стефан.