Мoлитва

Прошле недеље десио се прави ,,колонијални” скандал: представник Европске уније објавио је на сва звона да Марија Шерифовић, изгледа, више није подобна да буде један од петнаест амбасадора Европске уније због тога што је у председничкој кампањи подржала Томислава Николића. И још је најавио да ће Европска комисија испитати све изјаве младе победнице Евросонга, са циљем да се утврди да ли су оне политички некоректне спрам вредности у које се куне Европска унија.

А Европска унија, као што је познато, куне се у демократију и слободне изборе.

Али, Србија још увек није члан Европске уније, па се тако овај демократски однос може олако преметнути у ,,колонијални”, све док Србија не постане пуноправна чланица. Да ли то значи да она правила која важе за друге државе не важе за Србију, која толико жели у Европу? Па, ово неспретно уплитање европских званичника у српску предизборну утакмицу требало је да свим Србима објасни како ће бити третирани они који гласају слободно – то јест они којима падне на памет да заокруже Тому.

Борис Тадић је први реаговао шокиран оваквом ,,подршком”, устао је у одбрану права Марије Шерифовић и свих оних који ће слободно гласати против њега. И тиме је показао да за њега демократија јесте светиња, те да ће бити добар председник свим грађанима ове земље. Тешко да би се у предизборној кампањи, у којој је иначе политичка реторика заоштрена до експлозивности, и један други политичар тако принципијелно борио за права оних који су у супротном табору.

У овој целој ствари, осим што је Борис засијао као украс и пример за углед не само у Србији него и у Европи, не може се превидети штета коју је нашим илузијама о Европи нанео наведени европски апаратчик, показујући слуђеним Србима да је Европа једно много озбиљно место у коме нема милости – чак ни за природно право победнице Евросонга да даје подршку по сопственом избору.

Борис је овим гестом спасао себе, Марију, па чак и Европу.

Показао је да у Европи има рупа, али да Србија може да буде украс Европе. Тачније, да се украсом Европе најлакше може постати управо онда када се има лични интегритет, те када се у име интегритета указује на њену непринципијелност, на њене двоструке стандарде и када се личним примером покаже шта значе и колико су на цени демократске вредности, као што је то показао Борис Тадић.

Ипак, иако Борис сања далеко лепшу судбину за Србију, Србија је доведена у симболичку позицију колоније управо овом претњом са високог места, па је та изјава са крова Европе најежила многе смирене душе у Србији. Ударац по Марији, испоставио се као европски нонсенс – можете слободно да бирате, уколико се слобода схвати условно.

Ова бизарност Европе у Србији може да изазове само супротне реакције. Марија се баш уплашила, а обожаваоци Евросонга све се мисле да ове године не гласају за победничку песму, а све због наређеног бојкота прошлогодишње победнице која ,,неправилно мисли”.

И зачудо, Борисова реакција била је нека врста молитве за ,,Европу”. То није Европа коју нам он жели, нити у коју нас води. Његова Европа личи на њега – васпитана је, пристојна је, поштена је и разуме идеју слободе. Европска Србија коју гради Борис боља је од Европе, и заиста би била украс, а не рупа на том шареном тепиху.

Па ипак, можда неки песник данас, кад посматра све ово око нас, има право да парафразира онај стих: Да ли ће Европа умети да пева, као што су Срби певали о њој?

До тада, остаје нам само молитва.

www.mirjanabm.com