„Смаил-ага” у српској лектири

За разлику од хрватског школског програма у којем су, од 1991. године до данас, српски писци игнорисани, потпуно је другачије са хрватским ауторима у српској лектири за основну и средњу школу. Дела хрватске књижевности, која су читале многе генерације пре последњег рата уврштена су и у програм лектире састављен 2004. године, када је почела реформа основног образовања у Србији. Списак те литературе, који није мењан до данас, објављен је тада у „Просветном гласнику” (лист „Службеног гласника”). Све издавачке куће (Креативни центар, Завод за уџбенике и наставна средства, Клет, Едука и Народна књига) које објављују читанке за основне и средње школе дужне су да у садржај уврсте одабрана дела.

Обавезни програм за лектиру у основној школи предвиђа једног писца из хрватске књижевности. У првом и трећем разреду ученици треба да прочитају две песме Григора Витеза (1911-1966), писца, дечјег песника и преводиоца. Нешто је богатији избор за ученике средњих школа који у првом разреду имају прилику да се упознају са представницима дубровачких петраркиста, односно избором из поезије Џора Држића и Шишка Менчетића. Такође у првом разреду, у програму су две комедије дубровачког ренесансног писца Марина Држића (1508-1567). Највећи уметнички домет Држић је досегао у области комедије, па су „Дундо Мароје” и „Новела од Станца” изабране за лектиру. Најпознатије дело још једног великог Дубровчанина је у програму првог разреда средњошколаца: у питању су одломци из чувеног спева „Осман” Ивана Џива Гундулића, песника и свештеника Римокатоличке цркве који је стварао у 17. веку.

Еп Ивана Мажуранића „Смрт Смаил-аге Ченгића” налази се у читанкама за други разред средње школе. Причу о младом генералу турске војске из 18. века Мажуранић (1814-1890) испевао је у 1134 осмерца и десетерца, но ионако презаузети тинејџери читају само делове предвиђене наставним планом и програмом.

Силвије Страхимир Крањчевић је нашој широј читалачкој публици мање познат песник хрватског реализма, док је у домовини цењен као један од највећих националних песника. Писао је о радништву, правди, љубави и патњи, а у његовој поезији нису ретки ни мотиви и ликови из Библије. На списку лектире за други разред је управо Крањчевићева поема „Мојсије” из 1893, чији стихови приказују пророкову пропаст због непромишљености.

Трећи разред средње школе је последња година у нашем основном и средњем образовању када ђаци у лектири имају хрватске ауторе. Професори и ученици имају на располагању избор из опуса чак четири позната хрватска писца. Први на списку је Антун Густав Матош (1873-1914), песник, есејиста и путописац. Његова најпознатија дела су „Иверје”, „Цвијет са раскршћа”, „Уморне приче” а у нашем школском програму налази се избор из поезије овог аутора. Исте године за ђаке су планирани одломци из драме „Глембајеви” свакако најпознатијег хрватског писца 20. века Мирослава Крлеже (1893-1981). На хрватском огранку Википедије Крлежа је једини од наведених аутора уз чије име пише да је „југословенски и хрватски књижевник”. „Облак” и „Повратак” су две песме Добрише Цесарића (1902-1980), лиричара чија је поезија уживала велику популарност и деценијама је у школским програмима на тлу бивше Југославије.

Поема и спевова, неретко дужих и од 1000 стихова, ђаци нису поштеђени ни после покушаја реформи преоптерећених школских програма. Додуше, сада су само у деловима. Једна од најпотреснијих поема написаних на српскохрватском језику је „Јама” Ивана Горана Ковачића. Стихове попут почетног „И Крв је моје свјетло и моја тама / Блажену ноћ су мени ископали са сретним видом из очињих јама” млади песник писао је у партизанима у чије је редове отишао заједно са Владимиром Назором 1942. У његовој биографији на сајту Википедије пише да је, само годину дана касније, страдао у обрачуну са четницима.

Као што никакве турбуленције нису потпуно избациле хрватске писце из наших читанки до данас, вероватно је да их нико неће уклањати без разлога ни убудуће.