Рама и Обама

Као бос по трњу провео се Барак Обама пре два дана на конференцији за штампу са кинеским колегом Си Ђинпингом. Српским медијима је то промакло, али амерички о „инциденту” још надугачко и нашироко распредају.

Прво је Бела кућа извршила притисак на Кинезе да двојица председника „уживо” одговарају на питања новинара у Пекингу. А онда је Обама добио више него што је тражио, када је новинару „Њујорк тајмса” пружио прилику да наљути кинеског председника питањима о томе зашто Кинези одбијају да издају визе репортерима, зашто врше репресију у Хонгконгу и како објашњава антиамеричко расположење у кинеској штампи. А онда се Обами то мало дипломатско лукавство вратило као велики бумеранг.

Си Ђинпинг је очитао буквицу и америчком председнику и америчком новинару: Кина не дозвољава страним владама да се мешају у њене унутрашње послове, као ни страним новинарима да крше њене законе. Амерички новинари су закључили да је због тога Обами пропао наум да се тријумфално врати из успешне посете Кини у коју је отишао после недавног изборног дебакла његове странке.

Нешто слично се ове седмице десило на конференцији за штампу у Београду, само са другачијим последицама по домаћина. И Александар Вучић био је видно изнервиран „дроном” Едија Раме, који је решио да Србима у Београду објасни шта је њима Косово.

Тај инцидент је био сличан, али је велика разлика између земаља, актера и односа снага. Затегнутост на прес-конференцији у Пекингу добро је одсликала тензију у америчко-кинеском односу, који ваљда спада у најкомпликованије билатералне односе на свету и у ком је кинеска страна та која се налази у успону.

Дрскост Едија Раме у Београду одсликала је нешто друго: тренутни рејтинг који у Вашингтону држе Србија и Албанија. Албанска звезда тамо још блиста, па је Рама у Београду само демонстрирао колико се комфорно и супериорно осећа у америчком загрљају и да га je баш брига за српско-албанске односе, због чијег су тобожњег унапређења Американци лицемерно похвалили Србију и Албанију.

Није било пријатно гледати како амерички клијент у Београду ради оно што у озбиљној и моћној држави ни амерички председник не може да ради. Али кад из београдске визуре посматрате шта се далеко од нас збива, паралела и поређења са овдашњим приликама има напретек. Посебно је, примера ради, поучно сазнати због чега се Американци жале на хладноратовску сатанизацију њиховог председника у кинеској штампи.

Да га кинеска штампа није случајно назвала ирачким касапином, као што је „Њујорк тајмс” председника Србије пословично проглашавао балканским касапином? Или су га можда поредили са Хитлером, као што ових месеци водећи амерички медији чине када је реч о председнику Русије Владимиру Путину?  

Варате се. За врхунац „антиамериканизма” „Њујорк тајмс” је прогласио то што је кинески „Глобал тајмс” Обаму назвао „баналним” и „незанимљивим” лидером. Само не знам како ће несташним кинеским медијима опростити Американци.