Како је Горбачов изигран

Шта су заиста званичници Запада обећавали (и на шта су се обавезали), последњем, и малерозном, лидеру Совјетског Савеза Михаилу Горбачову, у драматичним данима након пада Берлинског зида, догађаја који је, сасвим ненадно, лансирао у европску (и светску) политичку орбиту (и пре тога запаљиво) немачко питање?

Кључ немачког уједињења налазио се, као што је познато, у Кремљу. Одавно се, међутим, ломе копља око тога под којим условима га је добио канцелар ујединитељ Хелмут Кол.

Ту тему је актуализовала констатација руског председника Владимира Путина, изречена с горчином и у драматичној форми, о превртљивој политици Запада према његовој земљи. И дволичности западних лидера који, служећи се лажима и обманама, доносе одлуке по принципу свршеног чина иза руских леђа. Путин је подсетио на изричита, потом погажена обећања да се НАТО, после немачког уједињења, неће ширити на Исток, без чега се не би упалило зелено светло у Кремљу.

То је, наиме, била и најварничавија тема (уз питање немачко-пољске границе на Одри и Ниси) конференције на нивоу министара спољних послова, у формацији четири плус два, четири ратне победнице (Совјетски Савез, САД, Велика Британија, Француска) и две (тада још постојеће) немачке државе, која је требало да регулише такозване спољне аспекте немачког уједињења, о чијој сам првој, бонској сесији извештавао као (тадашњи) стални дописник „Политике” из Западне Немачке.

У тајном документу који је пре пет година објавио „Шпигл” налази се изричита изјава немачког шефа дипломатије Ханса Дитриха Геншера дата приликом посете Москви (10. фебруар 1990) његовом домаћину Едуарду Шеварднадзеу: „Западнонемачка влада је чврста у ставу да се НАТО неће ширити на Исток!”

Ту изричиту констатацију немачки министар изрекао је први пут јавно у једном говору 31. јануара 1990, у јеку жустрих расправа о алтернативи – уједињење или НАТО. У Бону је тада, наиме, владало дубоко уверење да се Совјетски Савез нипошто неће сагласити са укључивањем уједињене Немачке у западни војни савез.

Геншерову формулу користио је у разговору с Горбачовом, (совјетски лидер је у том часу био (још) енергично против немачког уједињења) у Москви (9. фебруар 1990), амерички шеф дипломатије Џејмс Бекер: „НАТО се ни за један цол неће померити на Исток.”

Та уверавања су очигледно деловала: Горбачов је великодушно саопштио канцелару Колу, који се дан после Бејкера нашао у Москви (10. фебруар): „Немци могу сами да одлучују о (евентуалном) уједињењу.”

Амерички државни секретар и немачки шеф дипломатије су, знатно касније, кад је воз (уједињења) прошао, релативизовали своје московске изјаве и гаранције. Бејкер је накнадно прецизирао: „То да се НАТО, ни за милиметар, неће померати, односило се (само) на територију (сада бивше) Немачке Демократске Републике, а не на источне земље уопште.”

Немац је био још циничнији: „То о НАТО чланству његове земље, представљало је само тестирање совјетског министра пред почетак (стварних) преговора.”

Ове корекције и накнадне интерпретације су дате 2009. године и (тада) пензионеру Горбачову није остало ништа осим да (јавно) жестоко опсује и горко зажали што московске изјаве Бејкера и Геншера нису преточене у (обавезујући) писани документ.

Његов преговарач у процесу немачког уједињења, потоњи председник Грузије, Шеварднадзе се правдао: „Претакање изјава западних званичника у писани документ чинило се у том часу излишним. Још је постојао Варшавски (војни) пакт, као брана ширењу западног војног савеза на Исток, и нико није помишљао да ће (убрзо) доћи до његовог растурања.”

Геншерову формулу, којом је требало стишати совјетске страхове и уклонити препреке немачком уједињењу, одбацио је, иначе, амерички председник Џорџ Буш (старији). Он је у једном писму Колу пред његов сусрет с Горбачовом издиктирао шта немачки канцелар може, а шта не сме прихватити. За Буша је било неприхватљиво, сведочи Кол у мемоарима објављеним 2005, да територија Источне Немачке остане „изван НАТО структура”.

Канцелар је покушавао да лавира између притисака из Москве, где се једно време чак баратало с неутралном Немачком као условом за уједињење, и Вашингтона. Преломио је приликом боравка у (председничком) Кемп Дејвиду (24. и 25. мај 1990): „Једини уступак Совјетима могао би да буде нека врста посебног статуса за Источну Немачку”, саопштили су Буш и Кол на заједничкој конференцији за штампу.

О неширењу западне војне алијансе на Исток није било (више) говора. Убрзо је уследио, с растакањем Варшавског пакта и Совјетског Савеза, НАТО дранг нах остен: готово незадрживи поход према руским границама. И према (самој) Русији.