Kako je Gorbačov izigran

Šta su zaista zvaničnici Zapada obećavali (i na šta su se obavezali), poslednjem, i maleroznom, lideru Sovjetskog Saveza Mihailu Gorbačovu, u dramatičnim danima nakon pada Berlinskog zida, događaja koji je, sasvim nenadno, lansirao u evropsku (i svetsku) političku orbitu (i pre toga zapaljivo) nemačko pitanje?

Ključ nemačkog ujedinjenja nalazio se, kao što je poznato, u Kremlju. Odavno se, međutim, lome koplja oko toga pod kojim uslovima ga je dobio kancelar ujedinitelj Helmut Kol.

Tu temu je aktualizovala konstatacija ruskog predsednika Vladimira Putina, izrečena s gorčinom i u dramatičnoj formi, o prevrtljivoj politici Zapada prema njegovoj zemlji. I dvoličnosti zapadnih lidera koji, služeći se lažima i obmanama, donose odluke po principu svršenog čina iza ruskih leđa. Putin je podsetio na izričita, potom pogažena obećanja da se NATO, posle nemačkog ujedinjenja, neće širiti na Istok, bez čega se ne bi upalilo zeleno svetlo u Kremlju.

To je, naime, bila i najvarničavija tema (uz pitanje nemačko-poljske granice na Odri i Nisi) konferencije na nivou ministara spoljnih poslova, u formaciji četiri plus dva, četiri ratne pobednice (Sovjetski Savez, SAD, Velika Britanija, Francuska) i dve (tada još postojeće) nemačke države, koja je trebalo da reguliše takozvane spoljne aspekte nemačkog ujedinjenja, o čijoj sam prvoj, bonskoj sesiji izveštavao kao (tadašnji) stalni dopisnik „Politike” iz Zapadne Nemačke.

U tajnom dokumentu koji je pre pet godina objavio „Špigl” nalazi se izričita izjava nemačkog šefa diplomatije Hansa Ditriha Genšera data prilikom posete Moskvi (10. februar 1990) njegovom domaćinu Eduardu Ševardnadzeu: „Zapadnonemačka vlada je čvrsta u stavu da se NATO neće širiti na Istok!”

Tu izričitu konstataciju nemački ministar izrekao je prvi put javno u jednom govoru 31. januara 1990, u jeku žustrih rasprava o alternativi – ujedinjenje ili NATO. U Bonu je tada, naime, vladalo duboko uverenje da se Sovjetski Savez nipošto neće saglasiti sa uključivanjem ujedinjene Nemačke u zapadni vojni savez.

Genšerovu formulu koristio je u razgovoru s Gorbačovom, (sovjetski lider je u tom času bio (još) energično protiv nemačkog ujedinjenja) u Moskvi (9. februar 1990), američki šef diplomatije Džejms Beker: „NATO se ni za jedan col neće pomeriti na Istok.”

Ta uveravanja su očigledno delovala: Gorbačov je velikodušno saopštio kancelaru Kolu, koji se dan posle Bejkera našao u Moskvi (10. februar): „Nemci mogu sami da odlučuju o (eventualnom) ujedinjenju.”

Američki državni sekretar i nemački šef diplomatije su, znatno kasnije, kad je voz (ujedinjenja) prošao, relativizovali svoje moskovske izjave i garancije. Bejker je naknadno precizirao: „To da se NATO, ni za milimetar, neće pomerati, odnosilo se (samo) na teritoriju (sada bivše) Nemačke Demokratske Republike, a ne na istočne zemlje uopšte.”

Nemac je bio još ciničniji: „To o NATO članstvu njegove zemlje, predstavljalo je samo testiranje sovjetskog ministra pred početak (stvarnih) pregovora.”

Ove korekcije i naknadne interpretacije su date 2009. godine i (tada) penzioneru Gorbačovu nije ostalo ništa osim da (javno) žestoko opsuje i gorko zažali što moskovske izjave Bejkera i Genšera nisu pretočene u (obavezujući) pisani dokument.

Njegov pregovarač u procesu nemačkog ujedinjenja, potonji predsednik Gruzije, Ševardnadze se pravdao: „Pretakanje izjava zapadnih zvaničnika u pisani dokument činilo se u tom času izlišnim. Još je postojao Varšavski (vojni) pakt, kao brana širenju zapadnog vojnog saveza na Istok, i niko nije pomišljao da će (ubrzo) doći do njegovog rasturanja.”

Genšerovu formulu, kojom je trebalo stišati sovjetske strahove i ukloniti prepreke nemačkom ujedinjenju, odbacio je, inače, američki predsednik Džordž Buš (stariji). On je u jednom pismu Kolu pred njegov susret s Gorbačovom izdiktirao šta nemački kancelar može, a šta ne sme prihvatiti. Za Buša je bilo neprihvatljivo, svedoči Kol u memoarima objavljenim 2005, da teritorija Istočne Nemačke ostane „izvan NATO struktura”.

Kancelar je pokušavao da lavira između pritisaka iz Moskve, gde se jedno vreme čak baratalo s neutralnom Nemačkom kao uslovom za ujedinjenje, i Vašingtona. Prelomio je prilikom boravka u (predsedničkom) Kemp Dejvidu (24. i 25. maj 1990): „Jedini ustupak Sovjetima mogao bi da bude neka vrsta posebnog statusa za Istočnu Nemačku”, saopštili su Buš i Kol na zajedničkoj konferenciji za štampu.

O neširenju zapadne vojne alijanse na Istok nije bilo (više) govora. Ubrzo je usledio, s rastakanjem Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza, NATO drang nah osten: gotovo nezadrživi pohod prema ruskim granicama. I prema (samoj) Rusiji.