Хипици су били невини као овчице

Све је у Београду 1994, чак и за Американца Чарлса Алверсона (1935, Сан Франциско), прекаљеног авантуристу, репортера, писца, деловало егзотично до те мере да се овде скраси. У браку са Београђанком Живаном Аничин, новинарком у пензији, данас живи у Земуну. – Са Живаном сам открио нешто због чега сам пожелео да останем овде – каже Алверсон у разговору за наш лист.

Сутра увече у Америчком кутку ДОБ наш саговорник представља свој нови роман „Калеб”. Јунаци ове историјске саге су црнопути роб Калеб, одрастао у Бостону, млад, горд, писмен, супериорнији од свог јужњачког господара, који ће му, на концу, омогућити да откупи слободу, пред сам почетак рата Севера и Југа.

– Једног дана, косећи траву испред куће у бачком селу Параге, где смо живели последњих петнаестак година, јавила ми се прва реченица: „Не желиш да ме купиш. Убићу оног ко ме купи.” Само ропство за мене је нешто скаредно. Уместо клишеа о злом робовласнику, хтео сам да испричам причу о робу који је превазишао положај роба. Да се њихов однос развија, на крају, господар постаје много бољи човек него што је био. Зато сам Калеба учинио образованијим од свог газде, способним за необична умећа, као што је извођење царског реза – каже Алверсон.

До краја године завршиће наставак„Калеба” (радни наслов: „Калебов успон”). Послови на имању, чак и прање судова иза гостију („Баш смо пре неки дан славили славу у Парагама.”), помажу му у медитацији и смишљању заплета, дијалога...

Уосталом, прао је судове и давне 1967. у Санта Моники, написавши репортажу за „Волстрит џорнал” о контраверзној организацији „Синанон” која је лечила наркомане бесплатним радом, дао је отказ и придружио им се као волонтер: чистио пепељаре, постао управник клуба на плажи и проводио се. После шест месеци вратио се у „Џорнал”. Годину и по касније, поново даје отказ. Одлази у Лондон, као дописник „Ролинг стона”.

– Одсео сам у Патни бриџу, код Терија Гилијама. Знали смо се из Њујорка, где сам био помоћник уредника у магазину „Хелп!”и Гилијам ме је наследио на том месту. Касније, током седамдесетих, заједно смо написали сценарије за његове филмове „Џабервоки” и „Бразил”. Заправо, прву верзију „Бразила”. Тери је, потом, откупио од мене сва права на овај сценарио и направио нову верзију под својим именом. Много година касније, признао је да је искористио неке моје сцене и у „својој” верзији.

Али, то није покварило пријатељство.

– Тери је компликована личност. На површини допадљив, психолошки веома стегнут. Као плишани меца, с челичном опругом изнутра! И веома талентован.

Алверсон се убрзо спријатељио и са другим пајтоновцима, нарочито са Теријем Џонсом. (Код њега ће касније упознати Живану, тада бебиситерку Џонсове деце.) Са Гилијамом се врзма по лондонским журкама, једном набасавши и код Џорџа Харисона. Постаје дежурни „смејач” у „Летећем циркусу Монтија Пајтона”:

– Неки делови серије су снимани, а неки извођени уживо у присуству нас пријатеља, рођака. Било је урнебесно. Грејам Чепман би се напио и заборавио текст. И кад „убоде” поенту вица, публика би умрла од смеха, више од олакшања, него због штоса. У то време, романсирао сам и Гилијамов најуспешнији филм, „Временски бандити”.

Међу Алверсоновим формативним искуствима из Њујорка шездесетих је сарадња са Харвијем Курцманом, уредником култних сатиричних листова „Мад магазин” и „Хелп!”. У потоњем је објављивао и фото-стрипове, праћене духовитим репликама у облачићима. Алверсон је писао облачиће и за пародију „Несаломивих”.

– Улогу психијатра славног Елиота Неса „глумио” је тада млади стенд ап комичар Вуди Ален – сећа се.

Епизода с магазином „Хелп!” завршила се неславно: дајући интервју за неки фанзин, Алверсон је свог издавача Џејмса Ворена описао као веома успешног у свом послу. Али, додао је, такав је био и Адолф Ајхман. Шала је била тим гора јер је Ворен био Јеврејин. Алверсон је истог трена отпуштен.

У Сан Франциску упознаје иконичну појаву америчког „гонзо” журнализма шездесетих, Хантера С. Томпсона, по чијој књизи је Гилијам снимио свој филм „Параноја у Лас Вегасу”.

– Хантер се прославио пишући за „Ролинг стон”. Та слава га је дотукла. Писао сам чланак о „Анђелима пакла”, истовремено кад и Томсон књигу о њима. Није имао кочнице, није знао кад треба да стане. Пио је, дрогирао се, и није ништа записивао. И кад је требало да напише књигу, откупио је моје папире. Јер сам ја вечито хватао белешке.

Тих година Алверсон је често писао о хипицима.

– Гледао сам децу цвећа која су се те 1967. сјатила из целе Америке у Хајт Ешбери, предграђе Сан Франциска, спавала по степеницама, просила по улици, живела хаотично. Али, барем ту су били слободни, лишени свих конвенција које им је друштво наметало. Невини попут овчица. Али, где су овце, ту су и вукови, који се њима користе – каже писац.

„Ролинг стон” га 1970. шаље у Мароко да пише о хипијима који су због дроге стизали у Маракеш из свих крајева света. Данима је седео у кафеу „Дансинг бој”, где су сви око њега јавно узимали дрогу, мимо забране. Пио је чај од нане и написао 18 чланака.

– Једном, на путу до фабрике хашиша у мароканским брдима, заустави ме полиција: „Шта ћете у Есаури?” „Идем у лов.” „Аха, ловите дрогу?” Стрепећи да ме не пресретну и у повратку, одупро сам се искушењу да себи купим мало хашиша. Нису ме зауставили! Мало затим, ето ме у Амстердаму, где су те године неки хипици изабрани у градско веће. И пушили су дрогу у већници...

Живећи у Велсу, од 1970. до 1975, Алверсон пише трилер „Одбрана” („чендлеровску фантазмагорију”, по „Њујоркеру”)и два хумористичка детективска романа, „Гудијево последње упориште” и „Не спава, мртва је”.Касније ће свом опусу додати прегршт дечјих књига, сценарије за кратке филмове и кратке приче.

Из Велса се сели у Кембриџ где је почетком деведесетих активиста на антиратним бдењима против америчког бомбардовања Ирака и антитачеровским протестима.

Године 1999. у Бачкој, током НАТО бомбардовања Србије, поново је мировњак. Говори на новосадском мосту. Исте ноћи, мост је срушен.

– Сећам се какво сам злурадо задовољство осетио тих дана кад се српском ПВО-у посрећило да обори један од Ујка Семових „стелтова” – написаће на свом блогу наш саговорник, некад падобранац америчких ваздухопловних снага, у којима је педесетих, „промашивши корејски рат”, служио војску.

– Када сам дошао у Београд, већина људи бежала је одатле, али је то било изузетно време за новинара. Фасцинирало ме је Косово – Пећ, Грачаница, Дечани... У Митровици сам у кафићу код моста срео гомилу америчких полицајаца. Написао сам чланак о тим безбедњацима који дођу на шест месеци, добро зараде млатећи празну сламу и оду!

У свом животу непрестано је нешто мењао: послове, жене, градове, континенте...

– Зато и нисам згрнуо неке паре. Али, београдских двадесет година су најстабилнији део мог живота. Засад...

Весна Рогановић