Бели анђео у граду греха

На визуелно-естетском плану, ово је сасвим ново искуство за српски филм. Филм „Травелатор” сценаристе, редитеља и продуцента Душана Милића, жанровски и естетски и стилски, другачији је и од свега што је овај аутор претходно урадио.

Милић се одмакао од класичне драматуршко-наративне матрице америчког филма – почетак, средина и крај, коју је својевремено прихватио и примењивао у претходним, жанровски чврсто постављеним, филмовима „Јагода у супермаркету” и „Гуча”. Имао је „петљу” да направи експеримент и искорачи у, за њега, сасвим нови и другачији филмски свет, што је још летос резултирало наградом за филмску иновацију званичног жирија фестивала у Монтреалу.

Са причом у којој се у чудесној игри преплићу виртуелна и реална стварност и ефектима, који попут стробоскопа преламају и бацају светлост на све стране, непрестано стварајући илузију убрзања и успорења, вибрације и ротације, Милић твори филм који интензивно утиче на емотивно стање гледаоца. Почиње из првог лица једнине као што се играју компјутерске игрице, а завршава се несвакидашњим акционим филмом пуним емоција. У такав оквир стала је и тешка слика наше стварности, али и слика данашњег модерног, конзументског и похлепног света огрезлог у неморал и грех.

Слике наше реалности очитавају се кроз сцене свакодневног суморног живота у избегличком кампу у Крњачи, у којем уз тешко болесну мајку одраста тинејџер под надимком Словенац (избеглице из Словеније) који бежећи од беде и безнађа себе проналази у надмашивању „пуцачких” видео-игрица. Због сигурне руке и хладне главе, али и чињенице да нема шта више у животу да изгуби или добије сем да покуша да обезбеди мајци лечење, бива ангажован као једнократни егзекутор заштићеног, издајничког сведока, који се до почетка важног политичког суђења у отаџбини сакрио у Лас Вегасу.

Слике неморалног и грешног света очитавају се кроз сцене снимљене у изазовном и блештавом Лас Вегасу, који је много више од пуке просторне позадине за српску тему. Лас Вегас је град греха и лажних пророка. Он је сам по себи виртуелна стварност, са својим лажним блештавилом усред немилосрдне и катаклизмичне пустиње Мохаве. Идеалан за атмосферу Милићевог филма у којем аутор та два света суочава и децентном употребом симболике преплиће, стављајући свог главног јунака, али и све споредне ликове на тај бескрајни травелатор – ту покретну траку живота који нема репризу. Испод једноставне, крајње сведене, а нама из свакодневног живота блиске фабуле, провлачи се та суштинска прича о јунаковом проласку кроз пакао сопственог уништеног живота.

Иако је сниман и на српском и на енглеском језику, у Милићевом филму нема превише вербалних дијалога. Акценат је на унутрашњем дијалогу, на стању свести и подсвести из чега се много тога важног сазнаје. Млади глумац Никола Ракочевић, као главни јунак Словенац, што у смртни поход креће у мајици са ликом Белог анђела и изблајхане косе, моћно је изнео своју нимало лаку улогу. Његово лице, његове очи и поглед са готово нестварном дубином, издржали су све крупне планове од којих је већином и саткан овај филм. Изврсни у споредним улогама су и Борис Исаковић (заштићени сведок, контроверзни бизнисмен), Кетанија Хендерсон, Славко Лабовић, Ђорђе Ђоковић, Милан Јовановић Стронгмен, Џек Димић, Бранка Шелић...

„Травелатор” је филм у којем су појединачни ауторски доприноси у савршеном сагласју са Милићевим замислима. Сниматељске мајсторије Петра Поповића (добар део филма снимљен је фотоапаратом са камером) ће се памтити, баш као и оне настале за монтажним столом Милене Предић и Лазара Предојева. Несвакидашњој атмосфери филма своје доприносе дали су композитор музике Александар Ранђеловић, који је спојио електронске и класичне инструменте са хором, и костимограф Зора Мојсиловић. Заслуге што „Травелатор” као целина делује као филм знатног буџета и оригиналног стила, припадају и продуцентском трију у саставу: Снежана Пенев, Горан Шушљик и Душан Милић. „Травелатора” вреди гледати у биоскопу.