Лекције еболе

У филму „Епидемија”, снимљеном 1995. године, Дастин Хофман и амерички војномедицински тим у жутим „свемирским оделима” слећу хеликоптером у афричко село, поред хрпе црних људи умрлих од болести налик еболи – и решавају ствари.

Понекад се чини да стварност опонаша филм. У књизи „Ебола, култура и политика” Бери и Бони Хелвет пишу да током ранијих епидемија никога није занимало у шта и зашто верују „урођеници”. И последњих месеци помоћ Запада и међународних организација била је вођена схватањем да „медицински каубоји”, као на филму, треба да дођу и „спасу Африканце од њих самих”.

Доминирала је логика „да се епидемија може контролисати само помоћу западног биомедицинског знања и технологије, упркос, а не због онога што ради локално становништво”, пише брачни пар америчких антрополога. „Спасиоце” је водило веровање да Африканци, њихове навике и обичаји, шире еболу, а да је западњаци, њихово знање и технологије, заустављају.

Али, ово схватање представља један од главних разлога зашто је болест прошлог лета експлодирала у епидемију неслућених размера. Инсистирање на слепој примени „универзалних процедура”, уз потпуно игнорисање локалних знања, имало је трагичне последице.

Штавише, чињеница да је епидемија коначно почела да јењава у Либерији, једној од најтеже погођених земаља, није толико резултат примене западних прескрипција, колико поштовања локалних искустава.

Неповерење и сумњичавост према белим људима и свакој власти укорењени су у крвавој историји трговине робљем, колонијалних злочина и неоколонијалног мешетарења. Бери Хелвет истиче да је током година живота на терену, окружен убилачком бедом, „када је смртност и деце и одраслих велика, када је умирање део свакодневице”, схватио колико је лако и рационално поверовати у вештичарење и моћ духова предака, као и неопходност да буду правилно испраћени с овог света.

Да су знали зашто су сахране толико важне, зашто су у западној Африци често веселије од венчања, епидемиолози би на време одустали од инсистирања да одмах, без присуства рођака, буде закопано тело преминулог од еболе. Да је породицама жртава од почетка било омогућено да накратко виде тело пре сахране и ураде симболички чин, епидемија би имала мање убилачки ток.

У ситуацији када деценијама не функционише образовни систем, када су домаћи умни људи углавном протерани или побијени у ратовима, важну улогу треба да имају антрополози.

Антропологија је једна од великих дисциплина које нас – у времену метастазираног индивидуализма и ароганције нарциса који верују да су западно и универзално синоними – опомињу да смо сви друштвена бића, да су чак и многи поступци које сматрамо личним избором само израз културе у којој смо стасали.

Мањак локалних и антрополошких увида био је праћен вишком неолибералних догми. „Већ годинама западна Африка трпи последице економских реформи које су наметнуте као предуслов за добијање помоћи. То је довело да пражњења државних структура и десетковања јавних служби, укључујући систем здравствене заштите”, пише Јан Скунс, директор британског Института за студије развоја.

На почетку епидемије еболе Либерија је имала четири милиона становника – и само 61 лекара. При томе, малобројне здравствене установе нису само далеко од становништва, које углавном живи у раштрканим, неприступачним селима, већ су толико слабо опремљене и бирократизоване да је вероватноћа да ће болесник умрети исцрпљен напорним путовањем и бескрајним чекањем већа него да ће преминути због саме болести.

„Било би боље да је умро”, чест је одговор лекара забринутим рођацима. Нажалост, ове речи не представљају израз цинизма и неодговорности, већ одраз стања здравствене заштите у великом делу западне Африке.

Иако се у западним медијима избегавање болница представља као одраз „робовања традицији” и „неукости” Африканаца – и редовно наводи као један од главних узрока ширења еболе – огромно неповерење представља сасвим рационалан одговор на нефункционалност здравственог система. Сеоски врач и „џуџу” ритуали нуде много више наде у оздрављење.

Ебола је додатно угрозила жене. Оне су и раније биле највеће жртве занемаривања здравства, неретко непостојања функционалних медицинских установа на огромним територијама. У неким земљама постоје изреке које опомињу да је свака трудница „једном ногом у гробу”. Жене, које традиционално брину о болеснима, чине око две трећине оболелих од еболе, с којом су многи били принуђени да се боре у свом дому.

„Оксфам” је у предвечерје епидемије критиковао Светску банку што је од сиромашних земаља тражила да смањују буџетска издвајања за здравство, уведу партиципацију и приватизују здравствене установе.

Додатно обесхрабрује да се на челу Светске банке не налази неки политичар или економиста – већ Џим Јонг Ким, лекар, доктор и медицине и антропологије, стручњак за епидемије који је међународну каријеру градио као вишегодишњи директор департмана Светске здравствене организације за ХИВ/АИДС.

Нажалост, није реч само о подривању здравствених система. Професор Роберт Волис, са Института за глобалне студије Универзитета у Минесоти, говори о „неолибералној еболи” и везује појаву болести за „агробизнис” и схватање које је промовисала Светска банка: да афричке саване и прашуме чине „највећу резерву недовољно искоришћене плодне земље на свету”, коју треба приватизовати и подвргнути „тржишној комерцијализацији”.

„Земљишна грозница”, у којој учествују велике западне и кинеске компаније, довела је и до масовног крчења шума како би се садиле уљане палме, састојак многих козметичких производа. Професор Волис истиче да је неодговорна агрополитика у Гвинеји, где је прошле зиме почела епидемија, навела неодрживо велики број „пролетаризованих” људи да напусте пренасељене градове и населе се близу станишта „природних резервоара” еболе у животињском свету.

Слабо разумевање „сложене еколошке динамике”, праћено самоувереним интервенцијама моћних „донатора, невладиних организација и влада” у области земљишне политике, имало је кључну улогу у појави еболе у западној Африци, сматра Скунс, водећи стручњак за место пољопривреде у развојним политикама.

Сиромашни Африканци поново плаћају огромну цену туђих интереса, идеологија и заблуда. Ипак, вероватно најтрагичнија јесте илузија да се за сваки велики проблем – био он економски, еколошки или здравствени – може формулисати јединствен, културално слеп и неосетљив, „универзални одговор”.

Нажалост, за западну Африку је већ касно. Али, бар је остатак света добио прилику да научи важну лекцију – шта да се ради када крене по злу у веома сиромашним земљама, чију сурову реалност многи становници северних обала Атлантика тешко могу и да замисле, а камоли разумеју.

Кључно је консултовати домаће стручњаке. Ако су избегли или су побијени, треба позвати антропологе. Али, пре свега тога, треба некако зауздати неолиберале. И епидемија еболе нам је показала да тржиште није решење.