Рамбо сам против свих

Рамбо – први филмски херој са посттрауматским ратним синдромом поново је у биоскопима широм света, после две деценије мировања и лаганог заборава. Када год не зна шта ће са собом, или када му у каријери баш и не иде најбоље, Силвестер Сталоне се испрси и реинкарнира једну од две своје планетарно знане личности – Рокија или Рамба, захваљујући којима је осамдесетих година прошлог века постао краљ биоскопских благајни.

Прошле године гледали смо га како, као шездесетогодишњак, у боксерским гаћама, телом деформисаним стероидима и теговима изазива готово троструко млађег супарника у гротескним сценама филма „Роки Балбоа”, шестом из серијала о култном боксеру. Однедавно, Сталоне је помало неочекивано васкрснуо и као Рамбо – бескомпромисни борац за само њему знану правду, у четвртом и највероватније последњем издању некада невероватно популарног филмског серијала.

У најкраћем, четврти „Рамбо” је насилан и нихилистички акциони филм, прилично плитак и старомодан да би се дубље „запатио” у најмлађем слоју биоскопске популације којој ова франшиза није толико блиска. И у овом издању нећете видети Рамба са хај-тек помагалима. То је још она стара добра, сурова људескара која се у акцијама ослања на свој војнички нож и машинку, шуња се и напада нечујно било да је у џунгли или каквој пустари, које иначе познаје као свој џеп.

У свим „Рамбо издањима” увек је кључно питање било против кога ће се насловни јунак, и некадашњи вијетнамски ветеран, борити. Продуценти и сам аутор брижљиво су проучавали и ослушкивали сва могућа политичка жаришта, филмски употребљива за чинодејствовање неустрашивог Рамба. У трећем наставку, подсећања ради, био је то Авганистан у тренутку сукоба са Совјетима али, како је хладни рат био већ на измаку а перестројка у пуном јеку, Рамбове се битке и нису чиниле толико примамљивим.

У намери да буде у контакту са политичком реалношћу, а да то ипак не буде, рецимо, Ирак, Сталоне се опредељује да Рамба прилагоди дивљинама југоисточне Азије, на граници између Тајланда и Бурме где још увек бесне вишедеценијски сукоби са католичком мањином – народом Карен. Драмски тон филмa у почетку је непретенциозан, усамљеник Рамбо је у међувремену постао пацифиста, нема ни девојку ни пријатеље, издржава се ловећи ретке змије и не показује заинтересованост да пружи било какву помоћ хуманитарцима који носе медицинску помоћ расељеном народу.

Али, не лези враже, Рамба не би ни било када не би био принуђен да окрвави руке и када не би пред собом имао неког „господара рата” као природног непријатеља. А када се тај основни услов стекне, акција почиње. Још каква, прашти на све стране.

„Рамбо IV” је први филм из серијала који је Сталоне и лично режирао, водећи рачуна да целина има и доследни визуелни идентитет, прилично добро конципиране сцене (не све, наравно) и политичку релевантност. На неоправдану параду бруталности не бих да трошим речи. Познато је, филмски херој Рамбо се толико наратовао да има озбиљне психичке проблеме, а и остао је дефинитивно у митској позицији – сам против свих. Треба човека разумети.