РАШОМОНИЈАДА И СЛОБОДА

Ко чита једне новине може бити миран. Све му је јасно. Но, тешкоће настају када се истога дана прелиста више дневних новина. Узмимо пример прекјучерашњих (делимично и јучерашње), када је главна вест била опис здравственог стања министра полиције Драгана Јочића, после саобраћајне несреће, као и опис како је до удеса дошло.

Могло се посумњати да се ради о истом догађају:

„Јочићу је све боље” („Новости”); „Стање и даље тешко” („Данас”); „Јочић и даље критично” („Прес”); „Драган Јочић у коми” („Правда”); „Јочић делимично непокретан” („Сутра”); „Јочић доживотни инвалид” („Ало!”); „Руски лекари помажу лечење Јочића” („Блиц”), а „Глас јавности” и „Курир” доносе исповест Врањанца Зорана Алексића који је спасавао Јочића, под насловима: „Држао сам министра за руку” и „Издржаћу, извуците ме напоље!”.

„Правда” је покушала да сазна зашто се ни у једном званичном саопштењу, ни полиције ни истражног судије, не помиње шта је било с возилима из министрове пратње, да ли би при брзини од 200 километара на сат један искусан возач скретањем покушао да избегне удар пса, као и зашто возило из пратње, које би морало да се налази 15 метара иза министровог „мерцедеса”, при таквој брзини није претрпело никакве последице. „То су питања која, уколико остану без одговора, остављају велики простор за спекулације”, рекао је саговорник овог листа „из врха МУП-а”.

И заиста, недоумице сустижу једна другу. Пошто званични извештаји нису довољно јасни и уверљиви, машти се пружа на вољу.

Лист „Сутра” је скренуо пажњу на блог списатељице Биљане Србљановић на Б92 која је ову тему поставила, под насловом „Има ли у Србији слободних медија?”

Па каже:

„Има ли у Србији медија који је у стању да сазна праве и провери објављене елементарне чињенице о саобраћајној несрећи у којој је тешко повређен министар полиције Драган Јочић? Има ли медија који сматра да је за грађане важно да сазнају и разумеју како је могуће да на аутопуту, где је дозвољено кретање од 120 км на час, ово возило удари у неко несрећно псето, преврне се и потпуно смрска? Шта о брзини вожње и безбедности говоре ’трагови кочења од триста метара’ и стање у којем су несрећни возач и министар извучени из уништеног аутомобила? Успут, грађане занима и шта је министар радио у службеном теренском возилу у поноћ у близини ловишта, да ли је имао пратњу, ко је обавестио полицију и рекао о коме се ради, кад су полиција и хеликоптер успели да стигну у тако кратком року? Који аутомобили су блокирали аутопут, фаровима постављеним у круг осветлили место где је хеликоптер слетео, ко је још и због чега био у министровој пратњи?

Наравно да изражавам жаљење због несрећног случаја, делим забринутост за здравствено стање министра, о којем јавност мора бити редовно и истинито информисана, да се једном сложим са премијером и његовом изјавом, ’Јочић је снажан човек и то је добро за опоравак неког кога задеси таква несрећа’, али да ли тешко здравствено стање министра полиције укида право грађана да знају све кључне факте овог случаја, у земљи у којој безбедност у саобраћају (која је у домену управо овог министра) због бахате и неодговорне вожње наших грађана готово да више не постоји.

Којом брзином је возио министар? Где је ишао, у каквој пратњи и зашто? Да ли је заиста ударио у пса? Каква су сазнања стручњака? Какве су процене вештака? Шта о томе јавност Србије мора да зна?”

Почетно писамце (пост) навело је учеснике у расправи да се размахну.

Надгорњавали су се о низу „сумњивих” навода из саопштења и изјава надлежних, јер је недореченост званичника то омогућавала – али места се нашло и за злобнике.

Један блогер Б92 тако пише како „очекује да се на фудбалским утакмицама згажено куче нађе на навијачким заставама”. Други исмева долазак руских лекара. Поједини учесници ове „расправе” повремено се жале да их уредник цензурише чим процени да се упало у страначки окршај.

Од оних који су на известан начин сеирили над несрећом, нико се није пожалио да је ускраћен.

По уреднику, дакле, то је „допуштено изражавање слободног мишљења”.

У таквој неуређеној, у коров и чкаљ зараслој шуми наших гласила, читалац се све више уплиће у лијане и замке постављене да га ухвате, заробе и хране „одређеним” вестима.

Пре него што се одговори на питање има ли у Србији слободних медија, треба одговорити на питање: шта је слобода медија?