Како је Гарсија Маркес постао каубој

Да је истинско родољубље још увек на снази, ни Колумбија ни Мексико, не би ни по цену да се додатно задуже код ММФ-а, дозволили да највећи латиноамерички писац, Габријел Гарсија Маркес постхумно заувек отпутује у Тексас. Овако, архива колумбијског нобеловца неће моћи да се нађе у Аракатаки , његовом родном месту и инспирацији за Макондо у „Сто година самоће”, ни у огромном Сијудад Мексику где је са породицом живео и писао деценијама, нити било где на латиноамеричком тлу.

Сва писма, оригинални рукописи, писаће машине и компјутери, четрдесет кутија фотографија, необјављени роман, преправке и исправке, први концепт говора припремљеног за свечаност у Стокхолму приликом добијања Нобелове награде (1982), постала су власништво Универзитета Тексаса у Остину. Колекција обухвата оригиналне рукописе пишчевих десет књига, међу њима је и „Сто година самоће” (1967), роман који на многим листама фигурира као најбоље написано штиво у 20. веку. Ту су четири албума са исечцима из латиноамеричких новина које је Гарсија Маркес скупљао као будућу грађу за своје приче, десет припремних рукописа књиге „Видимо се у августу”, која никад није објављен јер аутор то није хтео, записи о истраживању пред писање „Јесен патријарха”, преписке са многим писцима, научницима и политичарима међу којима се помињу Грејем Грин и Карлос Фуентес, Милан Кундера, аргентински књижевник Хулио Кортасар…

 Гарсија Маркес са супругом Мерседес  

Није познато колико је Тексаски универзитет платио да би увезао непроцењиву културну грађу, јер ни пишчева породица ни купац не желе да открију тај податак. Њујоршки дилер Глен Хоровиц, који је посредовао у овом послу, познат је по постизању врло високих цена за откуп документације књижевника 20. века. У мају је исти центар из Тексаса откупио документацију британског књижевника Ијана Мекјуана за невероватних два милиона долара.

Стивен Енис, директор истраживачког центра хуманистичких наука овог универзитета, каже да су преговори око куповине овог архива почели још крајем 2013, док је Габријел Гарсија Маркес још био жив. „Ове године у јулу отишао сам у Мексико, лично прегледао целу документацију, и уверио се да је она у одличном стању.” Енис, такође, указује да ће већ од следеће године Универзитет организовати семинаре и истраживачке пројекте за проучавање процеса литерарног стварања. Колумбијског нобеловца, директор Енис ставља по вредности његовог уметничког дела, раме уз раме са Џејмсом Џојисом.

„Заинтересовани смо за Гарсија Маркесов креативни процес, желимо да боље разумемо како је постигао тако висок литерарни квалитет”, додаје Енис.

Сви текстови из пишчеве ризнице су разумљиво на шпанском језику, али то за Универзитет Тексаса није превелик проблем. У истраживачки центар долазиће студенти и професори који знају шпански језик.

„Стварност Латинске Америке фантастичнија је од сваке фикције”, умео је да говори творац магичног реализма, и најзначајнији припадник латиноамеричког литерарног бума, Гарсија Маркес. Познато је да није волео Америку, да се нарочито противио спољној политици САД и протестовао због полувековног ембарга према Куби. Гајио је дугогодишње и блиско пријатељство са дуговечним кубанским лидером Фиделом Кастром, због чега су га критиковали многи литерарни кругови у Америци, и чак ниподаштавали његово књижевно дело. Да је жив, и да је сазнао да је цело његово скривено духовно наслеђе кренуло у Тексас, сигурно би то спречио.

Читаве три деценије Гарсији Маркесу је било забрањено да уђе у САД због његових отворено левичарских начела, све док лично амерички председник Бил Клинтон није окончао ову забрану (1995). Али мање од годину дана дана после смрти, он је на велика врата ушао у каубојски Тексас да одатле никад више не изађе.

Реакције у Колумбији су благе, мада има стручњака који схватају да је латиноамеричка култура остала без непроцењивог блага. Министарка културе Маријана Гарсес, рекла је у једној радио емисији, да би за Колумбију била част да је Гарсија Маркесов архив остао у Народној библиотеци. По мишљењу појединих академика, архивска грађа требало је да иде на међународну аукцију, па би се онда видело има ли неко од Колумбијаца, или латиноамеричких институција довољно новца да је задржи на тлу коме припада.

Кад буду желели да изучавају латиноамеричку литературу, нове генерације писаца из Јужне Америке мораће да траже америчку визу, како би ушле у ауле Универзитета Тексас. Шта ако им се као Гарсији Маркесу, деси да им Вашингтон ту визу одбије.

Ипак, нису криви „каубоји” што су схватили да је Габријел Гарсија Маркес толико вредан, и бацили ласо на његову грађу још за живота. Крива је Латинска Америка што није сачувала онога који је најбоље разумео њене кошмаре, поетику и магију. Што је допустила да Гарсија Маркес оде у егзил из кога нема повратка.

Зорана Шуваковић