Шумадијске мараме за светске даме

Прељина код Чачка – Два породична предузећа из чачанског краја, студио „Марушка” из Прељине и „Прецизион” из Виљуше, заједнички су припремили камион производа за одабране радње у Москви. Сваки сет садржи мараму, ешарпу или кравату од лана и свиле из првог, и агенду на руском језику из другог колектива, са корицама од истог текстила.

– Кад у њега уђемо заједно, извозни посао је и бољи и лакши. Пролетос смо представили наше производе у нашој амбасади у Москви, запали су за око фирми „Атеље српско” из главног града Руске Федерације и ово је, ево, већ трећа извозна пошиљка за њих – каже за „Политику” Марушка Топаловић, власница студија у Прељини.

Објашњава нам да су „Атеље српско” основали Јевгениј Арегович и Милена Станковић, која већ дуго живи у РФ.

– Русу се толико свидело то што радимо да је већ пет пута долазио у посету. Сличну робу може да купи у Италији или Кини, али истиче да смо му се ми нарочито допали по неком другачијем дизајну и енергији у послу.

У студију се, приликом наше посете, довршавао посао око припреме 1.200 сетова за Москву, и прелазило на други задатак. Наиме, у пригодну, специјалну амбалажу, заједно се пакују марама или кравата из „Марушке” и боца врхунског српског вина из подрума „Александровић” код Тополе.  

– А они у подруму својим боцама додају наше мараме и тако упаковано продају за свој рачун, али по истој цени као и ми – вели Марушка.

Она је 1995. године сама ушла у овај посао, осликавајући мараме у својој кући, по народним шарама и ослушкујући машту. С годинама, опремљен је студио у делу породичног домаћинства, поред друма Горњи Милановац – Чачак, па данас има 14 запослених и више не постоји део света где се не вијоре мараме или ешарпе „марушке”.

– Извозили смо свуда, од Америке од Јапана, Европа се подразумева. Прошле године произвели смо 26.000 марама, ешарпи и кравата али се и даље, скоро свакодневно, боримо за нове уговоре.

Да није те неизвесности, могла бих да упослим још десет радника.

Поред два описана посла, студио је припремао и колекцију за своје представљање у београдском хотелу „Краун плаза”, заказаном за крај ове седмице.

– На тај догађај позвали смо и госпођу Наталију Александровну Чепурин, супругу руског амбасадора у Београду, и замолили да нам помогне око успостављања нових пословних веза. Она је већ била код нас, у студију.

Крајем прошлог септембра, у Прељину су допутовале супруге 14 амбасадора акредитованих у Београду. Нису криле одушевљење, гледајући на извору како настају модни бисери: свака марама осликава се уникатно, руком, тако што се најфинија италијанска свила затеже на рам, и наносе висококвалитетне боје из Немачке, чији састојци омогућавају међусобно мешање.

– Да имамо довољно простора, довела бих те исте госпође да саме на свили нацртају шта пожеле, и тако понесу прворазредну успомену из Србије. А и овако су биле опчињене тиме што виде, па је супруга америчког амбасадора Кирбија рекла да је фасцинирана нашим производима. Истог тренутка, због такве похвале на рачун радионице из једног шумадијског села, преплавила су ме осећања, па сам окренула главу да ми не виде сузу – прича нам Марушка.

Рукораде из ове куће већ у својој гардероби имају Кетрин Денев, Владимир Путин, балерина Светлана Захарова, Хилари Клинтон и Кетрин Ештон, а недавно је кравату „марушка” добио и француски премијер Мануел Валс, приликом посете Београду. 

Ономад, на Ђурђиц, најновије модне детаље из „Марушке” добили су амбасадор Јапана у Београду Масафуми Куроки и амбасадор Мјанмара, Зо Тун, и њихове супруге. Они су тог дана, код Топаловића у Прељини, дочекани као кућни пријатељи и први пут у веку били гости на крсној слави једне православне породице.