Одлазак

...У стручном и образовном смислу држава је одласком младих у последњих 20 година изгубила око 12 милијарди долара... („Политика”, фебруар 2014)

Док у јутарњем кондензу прохладне јесени гледа млазни траг авиона на прозрачном небу изнад Срема, Миљану С. се суше уста, а дах му остаје у грлу. „Боље да их желимо – него да их жалимо”, проговара тихо док стиска палцем и кажипрстом очне капке. Другом руком подлакћено придржава жену беле пути и дубоких подочњака којој повремено игра брада. На највећој хладноћи и у најтоплијој соби њени образи не могу да се зарумене, због три циклуса хемотерапије које је примала последњих осам година. У рукама јој је велика кеса у којој су два пара дечијих ролшула, слатко од дуња, тегла меда и котур овчијег качкаваља, који су деци за пут послали његови далеки рођаци из родног села Попшице недалеко од Сврљига. Све то су због прекомерне тежине морали да одваде из багажа њихове четворочлане породице која данас, три дана после Митровдана, са исељеничком визом и картом у једном правцу, са трансфером у Франкфурту, путује у Канаду.

Стан од 54 квадрата на Цераку који је као шеф градилишта у „Комграпу” добио крајем осамдесетих, продали су у невреме и испод цене. Да би деца вратила дугове и на далек пут понела коју хиљаду евра. Они су се преселили у викендицу код Вранића коју је Миљан годинама склепавао од рестла грађевинског материјала који је могао да стане у гепек његовог „стојадина”. Док после друге генералне „стојадин” није зарибао, и док Миљана нове газде нису отерале у инвалидску пензију. На викендици која им је сада једини дом он има двадесетак кошница око којих се маје по цео боговетни дан, а она башту с дрворедом дуња по средини. Свој скромни буџет поправљају тако што Миљан дели тезгу на Бањичкој пијаци са пашеногом који ради са шрафовском робом, где продаје мед и слатко од дуња. Са ручним белим везом преко металних поклопаца који везе његова жена.

Јутрос, Миљан и жена му Верослава, са надвожњака недалеко од аутопута и аеродромске писте, без трептаја гледају заокрет челичне птице далеко изнад Блока 45. Тамо, горе, у сивој конзерви на небу која ишчезава из њиховог видокруга – њима је све најдраже што имају. Петогодишњи унуци, близанци Јаков и Немања, зет Милан и ћерка Јована. Прибијена уз замагљени плексиглас прозорског окна, са сузама у очима она крије поглед од својих дечака и зури у амбис у којем су авиони на стајанкама сурчинског аеродрома налик на играчке на полици дечије собе. Више од десет година дипломирани фармацеут без дана радног стажа, најамник на црно за 150 евра плус маркица за превоз, ноћобдија треће смене из периферијских апотека од Бесног фока до Остружнице гледа у вијугава речна корита Саве и Дунава која се удаљавају и губе.

Близанци су зачудо мирни. Испод плавих шишкица искри плаветнило њихових бистрих очију док се као пилићи тискају уз очеве груди. Милан је дипломирани архитекта без запослења. Родом је из Гуче, где је у квадрофонији трубе, у слаповима пива и мирису сувих ребара из свадбарског купуса једног лета упознао Јовану. Са другарицама је дошла на трубу, после успешно одбрањеног дипломског рада. Отац му је млад страдао у каменолому, а мајка домаћица живи од мале породичне пензије у гарсоњери на четвртом спрату у згради фонда солидарности поред дома здравља. Док је Милан студирао увек би када је Сабор одлазила код рођака у Косјерић и издавала своју собу за нешто пара. Које би одмах чим замукне труба до динара гурала њему у руке. Уз дневнице и бакшиш који је добијао радећи као конобар у шатри Милан је био обезбеђен макар за јесењи семестар.

Десет година је тражио посао у струци. Био је власник пропалог бироа за статичке прорачуне у грађевинарству, ноћни чувар на бувљој пијаци, редар на фудбалским утакмицама београдске зоне, аутолакирер у сервису свог земљака у Борчи. Апликант је на многим конкурсима на којима је узалуд прилагао фотокопије дипломе, сертификате и осталу папирологију, да није осуђиван и да није под истрагом. Није хтео да се учлани у странке који нису криле да упошљавају само своје чланове. Није хтео да постане члан ни партије која је сада на власти. Мада је видео да башибозлуци и камелеони који мењају чланске карте као чарапе возе скупе лимузине са тамним стаклима. „Ако партијска књижица треба да ме запосли – факултет није требало ни да завршавам. Ако овде никоме не требам – неком ћу у свету ваљда ваљати”, говорио је. И није се смиривао док је сурфовао по интернету од Новог Зеланда до Аљаске. Упркос свему, Јована је одбацивала сваку помисао да крену негде у свет. Све до прошлог лета.

Дечаци су били код деде и бабе у Вранићу. Док је он диринчио у аутолакирерском сервису, она му је говорила да неком размаженом балавцу чији је отац буџа у градској управи сваки дан даје часове из хемије, јер иде на поправни. Тог дана је у њихов изнајмљени станчић у Реснику донела две везе зелени, кило лимуна и картон делимично напрслих јаја. Мислећи да он није код куће из џепова је почела да вади ситниш и шаку згужваних новчаница по десет и двадесет динара. Таман је кренула да их слаже и пегла кад је Милан изашао из купатила с пеном на бради и питао: „Љубави, одакле ти тај бакшиш?” Она је, као да је ухваћена у неверству, на ивици нервног слома улетела у мали шпајз и закључала се. Ридала је док није почело да се смркава. Тада је сазнао да Јована одлази на пијац’ у Раковици и продаје кокошија јаја са неке фарме у Падинској Скели.

Те ноћи су одлучили да напусте Србију.

Док се Миљан и Верослава ћутећи возе зглобним хармоника аутобусом према Вранићу, изнад радио фара Церкље у Словенији, у „ербасу” за Франкфурт њихови унуци који претходне ноћи нису тренули заспали су као уморна јагњад.

Глумац, редитељ и сценариста