Ћурувија чека

Адвокати по природи посла не би требало да су неупућени у то шта смеју, шта могу, а шта не могу да чине или не чине. Међутим, тек седамдесет и који дан откако штрајкују, сетили су се да донесу и прокламују (цитирам) појашњења Правила поступања адвоката у Србији током протеста адвоката.

Па кажу: Појашњењима је утврђено да се неће сматрати повредом правила поступања посета лицима лишеним слободе и сачињавање поднесака, као радњи које адвокат предузима у циљу спречавања губитка права, а у којима се предлаже и образлаже укидање притвора, штите права деце, припадника других рањивих група и припадника националних мањина у случајевима дискриминације. Каквим је вокабуларом ово написано, опет ће бити недоумица, шта смеју а шта не смеју, шта хоће а шта неће да чине чланови комора диљем Србије а да их њихови не гоне, дисциплинују и одузимају некакву им лиценцу за рад.

А правда и право трпе. Тумачења ту нису потребна. Адвокати су део правосудног система. Њихов мегдан с нотарима и Министарством правде, пореском управом и не знам с ким још, не сме да замагли, успори или онемогући оно што им је чинити. Јер они су учесници, а ако баш хоће отворено – и узрочници овог колапса нашег правног и правосудног система. Многи притворени леже у ћелијама а не би лежали, буне се јер су им угрожена права.

Појаснили су адвокати и да ће од сада да штите права деце. А што нису до сада, изгледа нема везе, није важно… По опису посла, адвокати не морају да буду болећиви, али ето, сетише се да и деца трпе, па и друге рањиве групе, затим националне мањине, и то само „у случајевима дискриминације”…

Ми новинари, да ли смо рањива група? Да ли смо дискриминисани?

Не треба се ваљда сетити убиства Славка Ћурувије па по дефиницији намах закључити да ли ту спадамо или не, јесмо ли или нисмо. Јер, случај Ћурувија је парадигма наше професије. Дефинитивно и таман кад је тај злочин коначно, после више од 15 година, требало да се процесуира а кривци и налогодавци напокон буду кажњени, сад не може – због штрајка адвоката!

Развлачио се и мрцварио тај трагични случај, оптужница враћана на дораду, стално нови сведоци позивани… И на крају, штрајк, како не воле адвокати да се зове ово што раде, него имају погоднију реч – протест, претворио се у ништа друго него у онемогућавање новинарских права и правде. А то постоји…Зато нека адвокати протестују на друге начине, нека спроводе своје минимуме рада, али морају да знају да се медијска слобода у Србији неумитно везује за случај Ћурувија као услов даљег опстанка ове наше професије.

Јуче су, не први пут, адвокати стајали и негодовали испред зграде Владе Србије, а у то време је министар правде био у посети Централном затвору.

Новинари чекају да правосуђе почне да ради свој посао. И да се приоритетно, као услов, у овом галиматијасу, не заборави Славко Ћурувија.