Одржала нас је вера и традиција

Од нашег специјалног извештача

Арад– Гостовање ансамбла Драме Народног позоришта из Београда са својом представом „Мајка храброст и њена деца” Б. Брехта у режији Ане Томовић на овогодишњем двадесетом Интернационалном позоришном фестивалу у Араду, подсетило нас је колико је оваква културна размена важна и неопходна. У сали арадског позоришта „Јоан Славици” окупли су се бројни Срби чије породице још од времена Чарнојевића живе на овим просторима. Захваљујући неговању породичне традиције и обичаја ови посвећени људи са великом пажњом прате догађаје у својој матици Србији. Тако у аристократском Араду, граду који красе аутентичне грађениве и оригинална архитектура која је одолела зубу времена, и данас живе српске породице Панић, Плавшић, Поповић, Живић... које одлично говоре српски језик. А интересовало их је све: како живе обични грађани у Србији, са којим проблемима се најтеже боре, како је у лепом Београду и када ће неко позориште или уметник поново доћи у Арад.

Српска заједница у Араду окупља се око цркве Светих апостола Петра и Павла, подигнуте 1702. године. Реч је о задужбини Јована Поповића Текелије, која је уједно најстарија црква и најстарије здање у граду на Моришу. Њено аутентично здање са витким торњем устремљеним ка небу, унутрашња декорација, ризница, старе обредне књиге, архив... сведоци су богате историје овдашње српске заједнице. У самој цркви је гробно место Саве Текелије, доктора правних наука, највећег задужбинара у новијој српској историји. Основао је задужбину „Текилијанум” у Будимпешти за стипендирање српскох студената и завештао своју имовину Матици српској чији је доживотни председник био. Жене из ктиторске породице Текелија сахрањене су у пронаосу.

 На великом крсту у црквеној порти у спомен жртвама у Буни 1948–1949. године уклесане су речи: „У славу Божију, а за спас српскога рода подиже овај крст Коста Станковић 1862. а обновљен 1898. године”.

Огњан Плавшић протојереј ставрофор

–Почетком 18. века већински живаљ у Араду је био српски. Данас овде живи око 140 српских породица, а  имамо јој једну цркву у предграђу Арада. Овде се окупљамо генерацијама, бранимо све оно што смо имали, негујемо светосавље и нашу традицију. Охрабрујућа чињеница јесте да је ово „жива” црка,  око 80 верника сваке недеље дође у цркву. Има и доста Румуна који не говоре српски, али долазе у нашу цркву. Њихов деда или прадеда је био Србин и они иако не разумеју језик осећаку блискост са нама. Прошле године је почела да долази и једна учитељица из Мађарске која учи нашу децу српски језик, каже Огњан Плавшић протојереј ставрофор српске православне цркве Светих апостола Петра и Павла смештене у делу Арада који се некада звао Прњавор, односно српска пијаца. Реч је о старом центру града који одваја Банат и Ердељ.  У непосредној близини цркве налази се српска палата са двадесетак станова које издају и од тог новца се покривају текући трошкови.

– Рођен сам у Румунији, као и моји деда и бака, родитељи, браћа и сестре. Ишао сам овде у српку школу, а у породици су ме учили како се негују српски обичаји. Са радошћу смо пратили све лепе догађаје који су везани за Србију, али и са тугом и страхом бдели над свим немилим тренуцима који су је потресали. Читам српску шпамту колико ми то прилике дозвољавају, и радујем се сваком сусрету са Србима који долазе из матице, рекао нам је Божидар Панић, угледни арадски електроинжењер у пензији, чија породица вековима живи у овом делу западне Румуније, а који је објавио својеврсну публикацију о историји Срба на овом протстору. Током разговора на одличном српском језику, господин Панић није крио задовољство што је успостављена сарадња између Народног позоришта из Београди и њиховог позоришта „Јоан Славици”, уз напомену да српска позоришта у овом делу Румуније нису долазила дуги низ година.

Међу знаменитим Србима који су рођени и живели у Араду су и Стефан Тенецки, иконописац, један од најзначајнијих српских сликара бароконог израза, Никола Алексић, који је осликао бројне иконостасе и мноштво зидних слика, као и Душан и Стеван Алексић и протојереј Иван Алексић. Значајне ствараоце дала је и угледна породица Табаковић: архитекту Милана Табаковића који је саградио четрдесетак већих грађевинских објеката, као и архитекту Ђорђа Табаковића који је пројектовао око сто грађевинских објеката, али и академског сликара Иван Табаковић. Ваља поменути и лекара и књижевника Јована Стејића, правника и градског сенатора Гавра Јанковића, и многе друге.

 Борка Г. Требјешанин