Портрет без рама: Филип Филиповић

У Крањ, на Европско првенство 2003, наша репрезентација, тада још састављена од ватерполиста из Србије и Црне Горе, отишла је да брани злато освојено две године пре тога у Будимпешти и с ореолом светском вицешампиона из Фукуоке (Јапан), такође извојеваним 2001.

Петар Трбојевић због здравствених невоља није могао да игра. Селектор Ненад Манојловић одлучио је да већ доказаним асовима (Вујасиновић, Савић, Шапић, Икодиновић, Јеленић, Ћирић, Удовичић, Гоцић, Никић, Гојковић, Борис Злоковић, Јокић, Куљача и Шефик) придода 16-годишњег Филипа Филиповића.

Да се навикава. Да учи. Требаће нам. Образлагао је селектор одлуку да поведе даровитог ватерполисту од кога се на том шампионату и није очекивало да уђе у игру, а камоли да решава утакмице.

Филип Филиповић је с 14 година већ играо за први тим Партизана. У јуниорској репрезентацији одскакао је од својих вршњака из целог света (освојио је европско првенство још 2002).

И пуцао је левом руком. У том тренутку у А тиму није било ниједног таквог. Зато је био предодређен за то место у нашој најјачој репрезентацији.

Али, једно је шта је речено, а сасвим друго шта је суђено. Много је младих спортиста који су заблистали на почетку каријере, али касније нису сјали.

Филип Филиповић је од оних који су показали да прави драгуљ блиста све више како протиче време. А то, поготово њему, није била лако.

Најпре, зато што је стасавао носећи терет будуће велике звезде. Није му се завртело у глави од тога, није изгубио тло под ногама, није престао да вежба... Такав је и сада. Примеран. Беспрекоран.

У време када је већ био неопходан А репрезентацији играо је и за млађе селекције. Надовезивала су се велика такмичења једно за другим у различитим старосним категоријама.

Просто је невероватно како је издржао преплитање најтежих обавеза у кадетској, јуниорској и сениорској конкуренцији. На пример, 2006. је буквално јурио с једног шампионата на други. Под вођством Дејана Удовичића био је у репрезентацији која је на Ташмајдану постала првак Европе, а и с јуниорском екипом у Орадеи коју је водио Дарко Удовичић.

Сматра се да млад организам све те напоре може да поднесе. Физичке, вероватно, лакше, али у врхунском спорту велики изазови се нижу један за другим. Кад се заврши с репрезентацијом почну обавезе у клубу, па онда све испочетка. И тако у бескрај. То замара, засићује... Неопходна је и огромна ментална снага.

А да не говоримо о томе да противнички штабови смишљају све могуће начине, дозвољене и недозвољене, да га спрече да буде најбољи. Упркос томе, Филип Филиповић је незадржив. И без мрље у биографији.

Зато је Светска пливачка федерација признала да у овој години није било бољег ватерполисте од њега. То признање одала му је и 2011.

А Филиповић ту највећу појединачну награду дели са саиграчима и породицом. И може да се каже да је Србија ове године освојила све што је постојало у ватерполу, зато што има такве зреле личности. Филип Филиповић није једини, али јесте на челу колоне шампиона.