Најезда буба у уху

Зрењанин – Мобилни телефони постали су права пошаст. На улици, на свечаним и тужним скуповима, у јавном превозу, у редовима на шалтерима…, упркос забранама, чују се тонови које већ сви препознају. Има ли томе краја или је најбоље да се што пре навикнемо? На удару су и школе, а основци и средњошколци постали су прави виртуози у комуникацији преко мобилне справе. Највише страда образовни процес јер се ученицима одвлачи пажња, а да се не говори о злоупотребама: преко телефона се решавају тестови, а приликом одговарања „уживо” користе се разне бубице с микрофонима и слушалицама. Популарне направе без којих је живот младих данас незамислив опседају и зрењанинску најелитнију школу.

Професор историје Рака Томовић каже да мобилне телефоне на часу не би смели да користе ни наставници ни ученици.

– Ако се то дешава није само реч о кршењу закона. Знам да има различитих ставова о коришћењу тих справа, али ако наставник дозволи, онда је то грешка. Није само реч о могућим злоупотребама. Више није довољно да ученик има телефон, већ је он постао ствар престижа. Надмећу се најновија технолошка достигнућа и већина ученика настоји да их прати, па је очигледан раскорак између материјалних могућности родитеља и цене телефона. Догађају се исте ствари као раније с патикама. Битна је марка, а мање је важна функционалност. Ту није јасно зашто се родитељи углавном залажу за слободе у употреби мобилних и том приликом им није битан финансијски моменат, а знамо да тешко живе. То сведочи да смо добрано загазили у потрошачки менталитет.

Саша Самоловац, професор математике, спада међу млађи наставни кадар и залаже се за мало мекши став.

– Свакако сам против злоупотреба, којих има. Мислим да је најгоре што се употребом телефона на часу ученику одвлачи пажња. На часу математике, ако се концентрација изгуби и на пет минута, цела лекција се не разуме и онда се то тешко надокнађује. Најгоре је ако се време троши на игрице. Излазак на интернет може бити и користан. Ја „на фејсу” имам пријатеље и међу ученицима и видим да они размењују и корисне поруке. Ипак, то не значи да се залажем за боравак на интернету за време часа – каже Самоловац.

Љиљана Лале и Алекса Миливојевић, одлични ученици трећег разреда гимназије, признају да сваки ђак има у џепу телефон и да за њим тајно посежу и за време часа. Ако се то открије, код неких професора следи само вербални укор, а код неких и терање са часа и друге казне, па се код њих углавном избегава тај ризик.

– Размењујемо поруке и за време тестова, али је много чешћи случај да се дописујемо о неважним темама, а што је интересантно, преписка се одвија унутар учионице јер немамо стрпљења да дочекамо одмор – искрено је ово двоје ђака који се слажу с констатацијом да се телефони претерано користе и да та појава све више узима маха.

– Закон не дозвољава употребу телефона на часу. Ако родитељи и деца мисле да им је телефон неопходан због неодложне комуникације, како они кажу, и данашњег брзог живота, апарат треба да стоји закључан у торби, а поруке могу да се провере на одмору. Мене највише занима да се неометано одвија образовни процес и да се ученицима не одвраћа пажња. Мобилне телефоне не би смели на часу да користе ни професори ни ученици. Свесни смо да таквих појава има, али им се морамо супротстављати – каже Милан Радаковић, директор најугледније зрењанинске средње школе.

– Мобилни телефон је, на неки начин, збирни израз многих друштвених промена. У друштву се брже живи и комуницира – каже професор Недељко Куљић и додаје да се у школама све брже (и површније) чита и лошије пише.

– Уз добар мобилни лако је доћи до сажетка лектире на интернету или наручити рукопис матурског рада. Ес-ем-ес синтакса и правила граматике се мимоилазе. Мобилни телефон нарушава аутономију наставног процеса. Недобронамерном употребом његову јавност он лако претвара у медијску карикатуру. Потискује директну комуникацију, обезличава непосредне односе и слаби индивидуалну одговорност. Колективне посете јавним приредбама, које су увек биле искушење, данас су, због ерозије ауторитета школе (и мобилних телефона) права траума. Сасвим је извесно да мобилни телефони не доприносе пажњи и концентрацији у наставном процесу – на часу. Резултатима рада у школи не доприноси ни околност да је добар (скуп) мобилни телефон и показатељ новчаног статуса ученика. Посред тога, злоупотреба електронике може бити пречица до резултата без покрића, па је у учионицама и на испитима све чешћа појава „бубе у уху”. Друштвени и технички напредак не иду увек упоредо – каже овај признати зрењанински социолог.

Ђуро Ђукић