Чему ћутање

Последњег дана новембра истекао је рок до када је Министарство привреде требало да изађе са предлозима – шта ће да уради са „своја” 502 предузећа, за које је од 15. августа до 15. септембра трајао оглас на који су се јављали интересенти. А онда ће, према утврђеној процедури, уследити тендери и погодбе о њиховој продаји. Међу тим фирмама је бар 200 зрело за стечај без пардона.

У међувремену се, ту и тамо, готово незванично, дознавало да се јавило безмало две хиљаде „потенцијалних купаца”. Овог часа, међутим, нико са сигурношћу не може да каже због чега се о томе ћути. Шта се чека?

Гашење сваке, па и мале фирме, болно је, истина, за њене раднике, али још горе од тога је продужавање њихове агоније – људи ништа годинама не раде, немају плате, социјално су неосигурани… а држава када год се незадовољни појаве на улицама или крену да се самоповређују, ватрогасно уплаћује коју заосталу плату или овери здравствене књижице.

То одржавање бунта у „тихом режиму”, кошта буџет годишње око 700 милиона долара. Тих пара, сада је већ извесно, више нема. Догодине бар толико ваља уштедети у планираној фискалној консолидацији.

Питање је, међутим, чему толика спорост са тријажом преосталих предузећа у процесу приватизације. Још је чудније, чему је био потребан конкурс за прикупљање интерeсената без икакве обавезе и релевантних чињеница. Изнели смо пред купце списак са 502 предузећа, а да нико није знао њихове цене, ни услове продаје. Још мање у каквој су „кондицији”. Могао је, као што Покрет „Доста је било – Саша Радуловић” тврди, да се јави ко год је хтео. И одиста, јављали су се и они који су тај позив озбиљно схватили, али и они којима је било до шале.

Поштено говорећи, шта за Агенцију за приватизацију, па и само Министарство привреде, значи податак да се за неко од предузећа јавило пет или десет заинтересованих купаца, када ће сва поново, ако се испоштује „ред вожње”, до краја децембра изаћи на јавну продају. На те тендере могу да се јаве и они који се нису летос изјашњавали, као што, наравно, могу да се повуку и они који су се тада уредно пријавили. Ионако је све било необавезно.

Да ситуација буде тим чуднија тај посао је и мало боље информисан стручни сарадник у Агенцији за приватизацију могао да обави без много греха. Да направи списак оних предузећа којима нема помоћи, на основу расположивих података, рецимо из АПР, и које по хитном поступку треба послати у стечај. Чeму одуговлачење, осим, ако држава није обезбедила новац за социјални програм за оно мало сиротих радника који су у њима којим чудом преостали.

Подгревање нереалних очекивања и оклевање да се неминовно и учини, подједнако није добро ни за то мало радника у пропалим, али још више за оне у фирмама којима се може помоћи да дођу до купца и нове производне шансе. Овако губе и једни и други, а нова шанса за опоравак је све мања.