Незгодно окружење

Премијер Србије је у прошли четвртак одговорио Европском парламентну дефанзивном боксерском поуком: „Неће Србија да буде врећа за ударање!” Право питање гласи да ли смо већ постали балкански џак, и ко нас то млати кад год му се прохте?

Ако не рачунамо време ратова, горих комшијских односа на Балкану скоро и да није било. Хладан дипломатски ветар дува на све стране, понестаје такта, а старе страсти и атавизми не виде се само на лошим фудбалским приредбама, него и у реалној политици, у регији немаштовито названој западни Балкан.

Коме је уопште пало на памет да подметне класичну географију у званичну континенталну реторику, када су запад и исток Балкана на Западу, а центар (Србија) још трага за својом најбољом позицијом.

Но, ипак, Србија није у стању да се довољно добро постави према релативно јефтиним провокацијама које долазе из комшилука. На њих реагује са дефанзивним закашњењем, углавном нервозно, уз емоције које су чисти дипломатски вишак. Врло често се не реагује када би требало, или се прећути кад мора да се говори.

Гостовање албанског премијера Раме, антологијски је пример дефинисања хладних односа узалудним, али не сасвим пропалим покушајима. Дакле, љубави нема, напротив, али се разговарати мора. Српски премијер је јавно показао колико је љут на незгодног госта, али се ништа није променило. Своје комшијске односе са Србијом Албанија (физички) остварује преко Косова, коме је постала ментор, матица великоалбанског окупљања, па та околност, уз генерисање кризе на југу Србије, допушта албанском премијеру додатну ароганцију.

Из своје дефанзиве Србија би могла да се тргне само уз добро дефинисану и кадровски ојачану спољну политику. Али, тога нема, спољни послови као да су постали ресор за неуспешне персоналне експерименте, уз елиминацију струке и поделу коалиционог плена.

Најновији спољнополитички суноврат изазван је наизглед бенигним поводом. Вратио се Шешељ, потпуно обезначајен због политичке истрошености идеје на којој се уздигао, али и суманутог инсистирања на својим утопијама. Он је постао идеална тема за политичку фарсу, као археолошка ископина најгоре прошлости.

Његове изјаве су га укопале још дубље у праисторију српске политике, али комшилук не спава. Шешељ је употребљен као страшило које се вратило у место настанка, а Србија, наводно не чини ништа да би га спречила.

Мора се рећи да је измишљена шешељофобија у Хрватској само ствар за прекривање сопствених националшовинистичких комплекса. Званични Загреб је дуго и прећутно посматрао еуфоричну фашизацију дела хрватског јавног простора. Пре свега на спортским теренима, али и у озваниченом шовинизму „брањеника”, антисрпском фолклору Томпсона (значајнији за хрватски шовинизам него Шешељ за српски), масовни отпор ћирилици, што је модел негације читавог једног народа.

Све је то званични Загреб прећутао, што би могло да значи како нацистичка дивљања сматра мање-више нормалним. Али, занимљиво је што се Београд држао као да га се то нимало не тиче. Ако је то био страх да ће нам Хрватска поставити рампу пред могући пут ка ЕУ, онда је то застрашујуће непознавање комшијске ћуди. Ево, изашао је Шешељ, он постаје услов, као и суђења Србима који су недоступни Хрватској, а тамо су оптужени за ратне злочине. Тражи се изручење и оних лица које је Хаг правоснажно ослободио. Биће све више услова, зар то није најавио и њихов министар правде.

Да није било резолуције Европског парламента, Шешељ би отишао у дефинитивни политички заборав. Независно од специфичног односа који због дела заједничке прошлости са њим имају председник и премијер Србије, независно од његових претњи осветом, и од застарелог политичког маркетинга у чијем је центру будалаштина о великој Србији.

Није уочљиво да министар Дачић има добру спољнополитичку концепцију, не знамо како он види и дефинише позицију Србије у окружењу. Његове анегдотске изјаве, без доказа да произилазе из суштинског поимања стања ствари доводе до дипломатског посустајања Владе Србије, па и њеног премијера примораног да реагује тек када се „ствар деси”.

У недостатку стратегијске спољнополитичке оријентације, последњих неколико дана оглашавао се и Александар Вулин, с претњом да ће, влада можда „преиспитати односе са Турском”, ако не буде решено убиство навијача.

Значи ли то да је Вулин, поред рада, запошљавања, социјалних и борачких питања, надлежности за присилан рад и „кулук”, узео на себе и спољне послове? Или му је премијер можда рекао: „Вулине, да не потежемо Ивицу, види то са Турском!”

И Вулин, шта ће, преиспитује односе.