Шта да ради јавни сектор

Ако се саберу најаве које су се појавиле последњих месеци, јавни сектор у Србији налази се пред највећим изазовима до сада. Заједнички именитељ тих изазова је могућност да се, са годинама понављаних теза како је наш јавни сектор прегломазан и неефикасан, пређе на дела. Најављује се увођење приватних лекара у буџетско финансирање, приватних вртића на буџету Београда, приватног капитала у београдском систему грејања. Нотари су као приватна лица почели да врше део функције судова – чак су добили и монопол на одређене правне послове. С друге стране, целом јавном сектору се смањују плате под чудним аргументом да су те плате веће него у приватном сектору иако је, сваком ко о томе размисли, јасно да те две величине нису у вези. Нити се јавни сектор финансира само из плата власника капитала, нити је ико појединце који су запослени у приватном сектору питао да ли би и како поредили властите плате са платама одређених запослених у јавном сектору.

Оно што је сигурно јесте да живимо у атмосфери у којој је приватном дат позитиван предзнак – њему је намењено „јачање” у систему, док је јавном сектору дат негативан предзнак и, у складу с тим, полако му се ускраћује финансирање. Чини се да су произвођачи ове атмосфере веома далеко од размишљања о својим тезама и од трезвеног разматрања значаја јавног сектора за систем једне земље. Чини се да је једина ствар о којој размишљају профит, приватизовани профит који се најлакше дели на делове.

Због тога се реформе које се најављују чине изразито непромишљеним. Једна од њих – увођење напречац нотарског система – довела је до преливања огромних јавних средстава (средстава грађана која они одвајају за услуге државе) у мало приватних руку, и до последичног тромесечног протеста адвоката и блокаде судова. Тренутно нико не зна да ли ће се нешто слично дешавати као последица других најављених реформи. Ако ствари буду текле у правцу у коме су кренуле, вероватно је да се могу очекивати сличне последице и у будућности. Сва је прилика и да политичари неће бити „ради кавзи” око ових питања и да ће се сам јавни сектор морати побринути за своје интересе. Овде под јавним сектором можемо подразумевати широк круг људи који су вољни да се брину за опште добро, који га узимају у обзир у свом раду – било да сами раде у приватном или јавном сектору. Ипак, запослени у јавном сектору су у Србији традиционално задужени за јавне ствари и тако ће вероватно бити још низ година, а можда и у сваком догледном периоду.

Шта онда да се ради? Чини се да данас није довољно само штрајковати и тражити да се плате у јавном сектору не смањују или да се у њега уведу платни разреди. Данас ће јавни сектор, уколико жели да заштити и своје интересе и интересе друштва, морати да уради много више – да покуша да промени правац који је јавном сектору наменио судбину нестанка. А за то је потребно имати активне ставове – не само захтев да се уведу платни разреди него и знање о томе како тачно платни разреди треба да изгледају, не би требало само протестовати због приватизације послова којима се бавила држава, него знати тачно како да слободна иницијатива у некој области не наруши вредности због којих јавни сектор и постоји: доступност свима одређених јавних услуга и контроле коришћења структурних монопола и монопола државе.

Да ли у неком друштву постоји јавни сектор у вези је са тим да ли у њему постоји јавност. А дефиниција јавности је активна група људи спремна да брани јавни интерес. Наш јавни сектор ће од сада морати не само да пружа јавне услуге него и да брани потребу за њима. Јер правац у коме се крећемо није повољан за јавни сектор, а носиоци тог правца нису више ни вољни да га толеришу. Јер, више нема новца за све, ту су и чувене мере штедње, а штедеће се на оном ко буде представљен као непотребан или неефикасан.

На нама је да изаберемо да ли ћемо то бити ми.