Šta da radi javni sektor

Ako se saberu najave koje su se pojavile poslednjih meseci, javni sektor u Srbiji nalazi se pred najvećim izazovima do sada. Zajednički imenitelj tih izazova je mogućnost da se, sa godinama ponavljanih teza kako je naš javni sektor preglomazan i neefikasan, pređe na dela. Najavljuje se uvođenje privatnih lekara u budžetsko finansiranje, privatnih vrtića na budžetu Beograda, privatnog kapitala u beogradskom sistemu grejanja. Notari su kao privatna lica počeli da vrše deo funkcije sudova – čak su dobili i monopol na određene pravne poslove. S druge strane, celom javnom sektoru se smanjuju plate pod čudnim argumentom da su te plate veće nego u privatnom sektoru iako je, svakom ko o tome razmisli, jasno da te dve veličine nisu u vezi. Niti se javni sektor finansira samo iz plata vlasnika kapitala, niti je iko pojedince koji su zaposleni u privatnom sektoru pitao da li bi i kako poredili vlastite plate sa platama određenih zaposlenih u javnom sektoru.

Ono što je sigurno jeste da živimo u atmosferi u kojoj je privatnom dat pozitivan predznak – njemu je namenjeno „jačanje” u sistemu, dok je javnom sektoru dat negativan predznak i, u skladu s tim, polako mu se uskraćuje finansiranje. Čini se da su proizvođači ove atmosfere veoma daleko od razmišljanja o svojim tezama i od trezvenog razmatranja značaja javnog sektora za sistem jedne zemlje. Čini se da je jedina stvar o kojoj razmišljaju profit, privatizovani profit koji se najlakše deli na delove.

Zbog toga se reforme koje se najavljuju čine izrazito nepromišljenim. Jedna od njih – uvođenje naprečac notarskog sistema – dovela je do prelivanja ogromnih javnih sredstava (sredstava građana koja oni odvajaju za usluge države) u malo privatnih ruku, i do posledičnog tromesečnog protesta advokata i blokade sudova. Trenutno niko ne zna da li će se nešto slično dešavati kao posledica drugih najavljenih reformi. Ako stvari budu tekle u pravcu u kome su krenule, verovatno je da se mogu očekivati slične posledice i u budućnosti. Sva je prilika i da političari neće biti „radi kavzi” oko ovih pitanja i da će se sam javni sektor morati pobrinuti za svoje interese. Ovde pod javnim sektorom možemo podrazumevati širok krug ljudi koji su voljni da se brinu za opšte dobro, koji ga uzimaju u obzir u svom radu – bilo da sami rade u privatnom ili javnom sektoru. Ipak, zaposleni u javnom sektoru su u Srbiji tradicionalno zaduženi za javne stvari i tako će verovatno biti još niz godina, a možda i u svakom doglednom periodu.

Šta onda da se radi? Čini se da danas nije dovoljno samo štrajkovati i tražiti da se plate u javnom sektoru ne smanjuju ili da se u njega uvedu platni razredi. Danas će javni sektor, ukoliko želi da zaštiti i svoje interese i interese društva, morati da uradi mnogo više – da pokuša da promeni pravac koji je javnom sektoru namenio sudbinu nestanka. A za to je potrebno imati aktivne stavove – ne samo zahtev da se uvedu platni razredi nego i znanje o tome kako tačno platni razredi treba da izgledaju, ne bi trebalo samo protestovati zbog privatizacije poslova kojima se bavila država, nego znati tačno kako da slobodna inicijativa u nekoj oblasti ne naruši vrednosti zbog kojih javni sektor i postoji: dostupnost svima određenih javnih usluga i kontrole korišćenja strukturnih monopola i monopola države.

Da li u nekom društvu postoji javni sektor u vezi je sa tim da li u njemu postoji javnost. A definicija javnosti je aktivna grupa ljudi spremna da brani javni interes. Naš javni sektor će od sada morati ne samo da pruža javne usluge nego i da brani potrebu za njima. Jer pravac u kome se krećemo nije povoljan za javni sektor, a nosioci tog pravca nisu više ni voljni da ga tolerišu. Jer, više nema novca za sve, tu su i čuvene mere štednje, a štedeće se na onom ko bude predstavljen kao nepotreban ili neefikasan.

Na nama je da izaberemo da li ćemo to biti mi.